27. Karpmanov “trougao drame”: dinamika žrtve, progonioca i spasioca

Napomenuto je da je toksična psihologija mahom prisutna u porodicama gde postoji sistematski konflikt (prikriven ili otvoren) između članova i tamo gde konstantno dolazi do formiranja i menjanja neadekvatnih, tj. “nezrelih” uloga, te igranja patoloških psihološko-socijalnih igara između članova. Analiza ovakvih, u najmanju ruku zapletenih i kompleksnih situacija je, slobodno možemo reći, veoma nezahvalan i komplikovan proces. Ipak, analiza jeste moguća, a radi našeg izlaganja, sliku možemo donekle pojednostaviti korišćenjem određenih psiho-socijalnih modela. Jedan od njih je i “Karpmanov trougao drame” (Karpman, 1968): model ljudske interakcije, elegantan i jednostavan za razumevanje, a ujedno i vrlo moćan alat za analizu toksičnih situacija.

Prema ovom modelu, prilikom interakcije i u samom odnosu, a pogotovo u konfliktnim situacijama između dvoje i više ljudi, svaka od strana zauzima jednu od tri različite pozicije (uloge): progonilac, spasilac i žrtva. Dakle ovo su, da tako kažemo, standardne psihološke “opcije”, početne tačke ponuđene svakoj od strana. U suštini, teorija kaže da na početku svake interakcije i odnosa, osoba bira jednu od uloga i u skladu sa tom ulogom nastavlja da dela kroz interakciju / odnos. Naravno, izbor uloge je nesvestan psihološki proces i dešava se automatski kako interakcija počinje (ili pre same interakcije). Na slici dole grafički je prikazan model.

Karpmanov trougao drame (Karpman, 1968). Dinamika odnosa između tri pozicije je prikazana dvosmernim crtama, jer je, popularno rečeno “za tango potrebno dvoje”.

Sam autor je čitav proces nazvao “drama” po uzoru na pozorišnu dramu, gde ljudi imaju svoje uloge te na osnovu toga imaju i scenarije vezane za ulogu. Scenariji iliti “skriptovi” su takođe nesvesno vezani za ulogu i pozicije, već su usađeni u ljude kao deo njihovog normalnog psihološkog aparata (dakle, slična stvar kao sa pričom o id-egu-super-egu i onim ego-stanjima). Skriptovi za svaku od uloga su sledeći:

  1. Početni stav Žrtve je “jadan/jadna ja”. Kao što termin već sam po sebi asocira, osoba koja igra ulogu žrtve je progonjena, ništavna, bespomoćna, nesposobna za život. Ne ume da donosi odluke, potrebna joj je pomoć oko svega, žali se, nesrećna je (i nema sreće), loše se oseća, opšte je nezadovoljna, često deluje depresivno i “smoreno”. Oseća se napuštenom, samom, da je niko ne voli, da ona sve za svakog čini, a za nju niko ništa ne čini. Žrtva se uvek žali na Progonioca i treba joj Spacilac.
  2. Početni stav Progonioca je “ja sam u pravu, sve je tuđa krivica”. Ova osoba kontroliše, kritikuje i većinom teži ka tome da promeni druge osobe. Uvek su drugi krivi, nikada ona; uvek su drugi ti koji treba da se menjaju, ona ne. Oseća se superiorno u odnosu na druge i često je agresivna (bilo aktivno, bilo pasivno) prilikom interakcije. Od drugih očekuje poslušnost, divljenje i poniznost, u manjoj ili većoj meri. Progonilac uvek ima svoju Žrtvu i često je u sukobu sa Spasiocem, a neretko se dešava da manifestuje sve tri uloge kroz sebe kako bi izmanipulisao odnosom u cilju pribavljanja narcističke zalihe. Najčešće se dešava prividno stapanje sa ulogom Spasioca, gde Progonilac teži da iskontroliše osobu kako bi je odveo na pravi put i uticao joj na život za koji misli da nije adekvatan. Takav hibrid se neretko manifestuje kroz klasičan stav “ja to radim za tvoje dobro”.
  3. Početni stav Spacioca je “moram sve da spasim”, bilo od samih sebe, bilo od drugih. Ova osoba je “heroj”, ide okolo i pomaže ljudima (čak i kada ne traže pomoć). Spacilac je konstantno u potrazi za Žrtvom kojoj će da pomogne. Bazični pokretač Spasioca je intenzivan osećaj krivice i odgovornosti za tuđa stanja. Oseća se loše i bezvredno ako ne pomogne Žrtvi.

Ono što je ključna stvar, a bitna za razumevanje funkcionisanja ljudskih odnosa, kako porodičnih, tako partnerskih, poslovnih i drugih: uloge ne samo što su nužne, već su birane unapred (životni scenario) ili zavise od specifične situacije i konteksta. Dakle, u porodičnim odnosima ćemo susretati i moći da identifikujemo ovakve i slične fiksirane obrasce. Na primer, možemo pronaći situaciju gde je otac Progonilac (recimo: alkoholičar, kritikuje, ništa mu ne valja, itd.), a majka tipična Žrtva (ćuti i trpi, stalno je tužna, nezadovoljna, i slično). Tu se može, ali ne mora, javiti i treća strana, recimo, baba/deda ili dete, koji preuzimaju na sebe ulogu Spacioca (pružaju utehu majci Žrtvi, slušaju i bave se njenim problemima, krišom joj daju pare, zauzimaju se za nju i brane je, itd). S druge strane, možemo na primer imati oca kao Žrtvu (depresivan, nezadovoljan svime, stalno se žali na platu i posao, nepreduzimljiv, pasivan, povučen) a majku-Progonioca (dominantna, viče po kući, besna, agresivna, pije, itd) ili majku-Spasioca (oseća se loše zbog muža, trudi se da ga oraspoloži, “igra oko njega”, sluša ga, podstiče ga da se druži sa komšijama, ugađa mu, i slično). Tu sada možemo, na primer, imati dete koje je, kao posledica odnosa roditelja, stavljeno u poziciju takođe Žrtve (ako je majka Spasilac koja “igra” oko oca, dakle detetom se niko ne bavi, onda ono nesvesno kopira model oca jer vidi da takvo ponašanje “pali”, privlači pažnju), ili Progonioca, buntovnika koji agresivnošću privlači pažnju i koji će recimo, u adolescenciji da maltretira ljude oko sebe i bude agresivan prema oba roditelja. Scenariji su ovde raznorazni i ima ih dosta; verujemo da i samim čitaocima trenutno padaju na pamet svakojake kombinacije te da uspevaju već da prepoznaju odnose u svojim porodicama koristeći se ovim modelom.

Kao što smo pomenuli, uloge i pozicije mogu biti relativno fiksne tokom života. Recimo, osoba je uvek i u svakoj interakciji npr. Žrtva; ili se neko ceo život trudi da bude Spasilac drugima oko sebe. Može doći do izmena pozicija u različitim ili čak istim situacijama (stoga dvosmerne strelice na grafikonu). Tako, na primer, možemo imati npr:

  • majku-Žrtvu u odnosu sa ocem-Progoniocem, koja “mutira” u Progonioca u odnosu sa detetom;
  • s druge strane, ista promena pozicija se može desiti u jednom te istom odnosu. Na primer, može se desiti da je otac jedno vreme Progonilac, a onda mu se nešto desi, padne u depresiju, postane nepreduzimljiv i preuzme ulogu Žrtve, gde majka može sad da postane Spasilac ili pak takođe Progonilac (“’ajde uzmi radi nešto, šta sediš tu i kukaš po ceo dan”, “ne mogu više da te podnesem takvog nesposobnog” itd).

Jasno je da iza svake pozicije, njene aktivacije ali i promene, leži adekvatna psihodinamika – postoje razlozi zašto je osoba baš na toj poziciji ili zašto i kada dolazi do promene. Ključna stvar je da odnos zapravo ne može da počne bez toga da jedna strana odabere ulogu, tj. postavi se na određeni način. To će kasnije odrediti tok dalje interakcije. Stoga nam ovakav prikaz omogućava jasnu sliku i objašnjava veliki deo ponašanja ljudi unutar odnosa; i to na taj način što nam daje uvid u nesvesnu dinamiku i podstiče na konkretnu analizu, kako individua uključenih u odnos, tako i odnosa kao celine, tj. njegovih posledica po sve strane. Kada je reč o toksičnim porodicama, od konkretnih uloga će zavisiti čitav kontekst, a to će imati i posledice po ostale članove; prvo, direktne, tako što osoba može biti uvučena u trougao, a drugo, indirektne, gde se, ako govorimo o detetu, toksičnost i posledice primarnog odnosa između roditelja prenose na dete.

U osnovi psihodinamike svih uloga je jak kritičar  i to je ono što je veoma bitno naglasiti, jer kao što znamo, kritičar je “prenosiv”. Kritičar je taj koji podstiče patologizovane trouglove drame i najverovatnije će dete vaspitavano u toksičnoj porodici, kasnije kao odrasla osoba, nesvesno takođe da kreira trouglove drame i već imati predodređenu ulogu (o tome kasnije). Iako kritičar jeste u osnovi pozicija/uloga, razlika je u načinu na koji se on manifestuje kod različitih pozicija. Na primer, kod Žrtve je očigledan čak i otvoren mazohizam, ekstreman samo-kriticizam: tu kritičar deluje oštro, kao unutrašnji Progonilac i “ubija u pojam” osobu. Ali, neretko izgleda kao da ovakve osobe “uživaju” u svojoj ulozi i ne žele da je promene (ko je nekada bio Spasilac pravoj i upornoj Žrtvi, koja traži pomoć ali je ne prihvata u potpunosti, taj je to sigurno primetio). Kako se to dešava? Tako što je kritičar i Progonilac i Spasilac u isto vreme. On zapravo pruža definiciju Žrtvi (na životno pitanje: “Ko sam ja?” dobija se brz i jednostavan odgovor: “Ti si Žrtva”) i daje joj identitet i smisao, na šta je Žrtva pristala. Tako će, Žrtva nesvesno, pored Spasioca, takođe tražiti i Progonioca u spoljnem svetu, na koga će projektovati ulogu svog kritičara i time se definisati. Ovo je jedan važan aspekt Žrtve, koji se treba naglasiti da bi se razumeli neki toksični. i naizgled potpuno besmisleni odnosi (gde na primer, jedan partner maltretira drugog, a taj drugi uporno ne želi da ga napusti).

Slična stvar je i sa Spasiocem, kojem jak kritičar izaziva osećaj krivice za tuđa stanja i odgovornost (što je posledica toksične psihologije, kao što smo videli). Spasilac se oseća neadekvatno kada se drugi osećaju neadekvatno, što govori o poroznim (propustljivim) ego-granicama, koje su direktan simptom jakog kritičara. Spasilac ne može da funkcioniše ako nema Žrtvu pored sebe – time se on definiše kao ličnost i time sebi daje na značaju. Očigledno da i psihodinamikom Spasioca možemo objasniti traumatične, toksične porodične odnose koji traju (jer jedan partner želi da “spasi” drugog uprkos toksičnosti čitavog odnosa) i imaju veoma nepovoljne posledice kako po osobe, tako i po okolinu (npr. drugog člana porodice, dete, itd.).

Što se Progonioca tiče, njegov unutrašnji kritičar je, ne treba se varati, definitivno prisutan. Međutim, razlika je u tome što on sa njim izlazi na kraj tako što se idenfitikuje sa njim, postaje njegovo otelotvorenje i projektuje ga na spolja. Ovde imamo jasan momenat “identifikacije sa agresorom”. Progonilac je kritičan prema drugima jer se na taj način brani od unutrašnje kritike i reflektuje mržnju prema sebi ka drugima.

Sada nam je jasno kako dinamika trougla drame utiče na formiranje i održavanje toksičnih odnosa, čime se stvara nepovoljan psihološki ambijent za život. Da bi nam priča bila jasnija, uzmimo sada konkretno za primer nastajanje toksične porodice. Na početku imamo jedan tipičan partnerski odnos, on svakako stoji u osnovi kasnije šire porodične dinamike. Karpmanov model nam govori da će tip uloge odrediti i tip (izbor) partnera. Na primer, osoba sa fiksiranom životnom ulogom Žrtve će najverovatnije tražiti osobu sa fiksiranom životnom ulogom Spasioca za partnera. Osoba sa životnom ulogom Progonioca će verovatno tražiti Žrtvu za partnera. Ovo je “najjednostavniji” put formiranja odnosa, jer su uloge već određene i sve je jasno. Druga mogućnost je da Žrtva, recimo pronađe Progonioca kao partnera umesto Spasioca, pa da pokušava da ga konvertuje u Spasioca, ili da i sama održava Progoniočevu ulogu (što je odraz njenih podsvesnih mazohističkih težnji). Isto tako, može da se desi da osoba nema fiksiranu životnu ulogu, a upozna se sa osobom koja je predodređena da bude Spasilac. Dinamika može tek postepeno da se razvija, te da prva osoba pasivno i polako zauzima ulogu Žrtve, jer se tako daje smisao odnosu i psihološki se definiše (Spasilac bez Žrtve nije Spasilac). Vremenom, Spasilac recimo može da se pretvori i u Progonioca, preko mehanizma projektivne identifikacije (Žrtvi treba i Progonilac). Isto tako, Spasilac može i da postane Žrtva, a prva osoba Spasilac i tako dalje. Uloge se ovde mogu menjati i trougao se može “okretati” na razne strane. Na kraju, ukoliko se toksičan odnos održi (a kompatibilnost uloga to omogućava) i partneri zasnuju porodicu, ovde imamo već dobro tlo za toksičnu porodicu. Dalje, novorođeno dete će automatski od samog početka biti ubačeno u trougao drame, dakle, vremenom će i ono zauzeti neku od pozicija, što će zavisiti isključivo od uloga roditelja.

Na kraju, napomenimo da ovaj proces može da se izbegne i to “rešavanjem” i rasvetljavanjem potencijalnog trougla drame na početku ili pre odnosa. Za ovo je potrebno, prvo upoznavanje sa teorijskim delom, a onda praktičan rad na sebi kroz samo-analizu sopstvenih odnosa i ponašnja te osecaćaja u odnosima s drugima. Rad je moguć i tako što se uloge iz toksičnih, postepeno i tokom adekvatnih, funkcionalnih odnosa “konvertuju” u netoksične. Progonilac treba da se pretvori u Izazivača, Spasilac u Trenera/Učitelja, a Žrtva u  Preživelog/Stvaraoca, a o svemu tome će više biti reči kasnije.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)