26. Struktura porodice (drugi deo): toksičnost preko “zastupnika”, roditeljizovana deca i žrtveni jarci

Fenomen koji je korisno pomenuti je tzv. “porodična realnost”. Ovde imamo slučaj da jedan član (ili jedna strana) određuje i utiče na stavove, poglede i mišljenja ostalih članova, tj. porodice kao sredine. Na primer, cela porodica deli istu veroispovest i veruje u određene stvari; svi članovi su učlanjeni u istu partiju; cela porodica je zanatlijska, itd. Dakle, svi unutar grupe dele iste ili slične stavove i to se podrazumeva – to je realnost grupe kao celine. Ključna stvar je ovde da zapravo jedan, najuticajniji član uglavnom određuje glavnu “realnost” porodice. Na primer, otac ili majka (deda ili baba, ko god da je najuticajniji) želi da se svaki dan jede meso, i zato svaki dan svi jedu meso, ili jedu ono što se njemu-njoj jede.  Međutim, ovde imamo problem kada najutucajniji član (onaj koji opskrbljuje finansijski, fizički je najjači, najmoćniji, itd) u isto vreme ima i problematično organizovanu ličnost (npr. “klaster B” ličnost). Ukoliko je on i glavni “vaspitač” deteta i ponaša se toksično prema njemu, može se desiti da ostatak porodice prihvati ponašanja kao normalna, pa se možda i sami ponašaju tako prema detetu, ili jedni prema drugima. Niko ni neće dovoditi u pitanje validnost svega ovoga jer je to “normalno” za porodicu. Isto tako, može se desiti slučaj da je jedan član alkoholičar ili psihotičan, te da se ostali članovi prilagođavaju i fizički i psihički njemu. Neretko se dešava da ostatak porodice u ovom slučaju postane disfunkcionalan i kod članova dođe do iskrivljavanja realne slike korišćenjem mehanizama odbrane (npr. negiranjem, intelektualizacijom, reaktivnom formacijom, itd). Jasno je da ovde možemo očekivati posledice po dete i probleme po njegov psihički unutrašnji svet.

Za našu priču su i posebno interesantni slučajevi gde dolazi do toga da dete psihički i emocionalno (neretko i fizički) preuzima ulogu drugog roditelja (tj. kvazi-partnera prvom roditelju), ili postaje “roditelj roditelju”, fenomen tzv. “roditeljizovanja” (eng. “parentification”) deteta (Jurkovic, 1998). Tu možemo napraviti razliku između instrumentalnog roditeljizovanja deteta, gde se dete fizički brine o porodici (plaća račune, brine se o mlađim i starijim članovima, kupuje i sprema hranu, itd) i psiho-emocionalnog aspekta, gde dete preuzima ulogu savetodavca, medijatora između zavađenih strana porodice (ili roditelja), “psihologa” i emocionalnog “kontejnera” jednom ili oba roditelja (npr. majka/otac mu se stalno žali i očekuje od njega da joj/mu pruža utehu). Ovakve neadekvatne uloge ili situacije kompletnog obrtanja porodičnih obrazaca su emocionalno traumatične i neprirodne za dete (Satir, 1988; Jurkovic, 1998). Preuzimanje odgovornosti za tuđe živote i tuđa emocionalna stanja je opterećujuće i uslovljava, tj. navikava osobu na primenjivanje tih obrazaca i kasnije u životu. U svim tim slučajevima detetove potrebe su zanemarene i ono nema vremena da adekvatno razvije svoj self i uspostavi ego-granice, čemu dodatno doprinosi nedostatak ili iskrivljavanje primarnih ličnih granica time što je dete konstantno upleteno u tuđe živote. Svaljivanje odgovornosti na dete povlači sa sobom i osećanje krivice kod njega, što je ujedno jedna od manifestacija, ali i uzrok izgradnje patološkog unutrašnjeg kritičara.

Posebno toksična situacija po psihu člana-žrtve u disfunkcionalnim porodičnim sistemima je tzv. “scapegoating” ili “ti si kriv za sve” sindrom, gde se na jednog člana svaljuje većina krivice za stanja određenih članova/čitave grupe, ili pak sva krivica i odgovornost (Ackerman, 1977). Ovaj član je porodični “žrtveni jarac” i na njemu se svi iskaljuju, od njega se uvek nešto posebno očekuje, često biva kritikovan i jedva se čeka da se okrivi za nešto jer je “loš”. Taj član je i otvoreno odbačen, vređan od strane drugih i na njega se projektuju paranoidne ideacije – on je “nevaspitan/a”, “narkoman/ka”, “sektaš/ica”, “kurva”, “alkoholičar/ka”, “ne može mu/joj se verovati”, “smotan/a”, itd. Svi su bolji od njega, on je loš i kriv dok se ne dokaže suprotno, a najčešće i ne može jer se u odnosu sa njim primenjuju mehanizmi odbrane kao što su racionalizacija, negacija, intelektualizacija i projektivna identifikacija. Ovog člana grupe možemo nazvati i “beta član” grupe (prema tzv. “beta sadržajima” u podsvesnom umu koji su skup potisnutih “loših” emocija) i čest je slučaj da njegovo postojanje zapravo drži disfunkcionalnu grupu na okupu. Naime, on je potreban toj disfunkcionalnoj grupi kako bi se u njega projektovalo svo mentalno “đubre” (beta sadržaj) ostalih članova i tako grupa “očistila”; dakle on je emocionalni “kontejner” preko kojeg grupa kalibriše svoju frustraciju (Bion, 1962a). U skladu sa tim, ovaj član može služiti i kao svojevrsni “lepak” grupe jer se udruživanjem protiv njega ostali članovi zapravo emocionalno povezuju. Ovde naravno, nikako nemamo povezivanje u pravom smislu reči, već patološko, nestabilno kvazi-povezivanje preko agresivnih emocija, koje traje samo onoliko koliko traje ta specifična situacija.

Iza termina “žrtveni jarac” stoji, što se životinja i njihovog učešća u obrednim ritualima tiče, nesrećan splet okolnosti na osnovu kojih je on ušao u jezik. Ako to ostavimo za sada po strani, termin dobro reflektuje situaciju u kojoj je jedan član psihološki i energetski “žrtvovan” kako bi se “umirili gnevni bogovi”, vladajuće sile u psihi ostalih članova.

U slučajevima velike anksioznosti i tenzije između članova, često može  doći i do nesvesnog ili otvorenog, sistematskog ostracizovanja, tj. ekskomunikacije jednog ili više članova. Psihičko (ili fizičko) nasilno udaljavanje jednog člana od porodice je negativna strategija nošenja sa anksioznošću i nestabilnošću ostalih članova. Razlozi za ovakvo ponašanje mogu biti ponašanje deteta, njegove navike, društvo, njegovi stavovi, seksualna orijentacija, mentalni status, verovanja, itd. koja su opažena kao “ugrožavajuća” po kolektivne vrednosti specifične porodice (tj. porodičnu realnost). Otvoreno odbacivanje deteta kroz razne metode kažnjavanja (kritikovanje, izazivanje svađe, isterivanje iz kuće, nasilje, itd) je pokušaj uspostavljanja patološkog ekvilibrijuma unutar grupe, lečenja ranjenog ega i održavanja rigidnog „statusa quo“. Ekstremno nerazumevanje, netolerancija i manjak empatije od strane ostalih članova, čak i kada ga ne odbacuju otvoreno i agresivno, dovode do osećanja odbačenosti, separacione anksioznosti i pokretanja mehanizama odbrane kod deteta. Dete može reagovati otvorenim buntom i prihvatiti projektovanu agresiju članova prema njemu, te okrenuti svoju agresiju prema njima, ili se može povinovati zahtevima i postisnuti svoj pravi self. U oba slučaja dolazi do poljuljane slike o sebi i posledica po psihičko stanje ciljnog člana (u ovom slučaju deteta) u smislu pojave anksioznosti, intenzivnog osećaja krivice, nezadovoljstva sobom, potisnutog besa prema sebi, niskog samopouzdanja, depresije, problema sa zavisnošću, itd. Pomenimo i to da ovakvo toksično ponašanje porodice često dovodi do toga da odbačeni član traži način da u životu “popuni” ulogu porodice tako što je projektuje na druge ljude, grupu ljudi, subkulturu i slično. Dakle, uloge koje treba da obavljaju članovi porodice se projektuju na spoljašnje entitete što, u zavisnosti od ponašanja i prihvatanja / neprihvatanja tih projekcija, dodatno utiče na razvoj unutrašnjeg kritičara. Ukoliko drugi ljudi prihvate „igru“ te pseudo-porodice i ispunjavaju ulogu porodičnog člana detetu to je, s jedne strane, dobro za emocionalnu regulaciju deteta, a s druge je opet loše, jer odnosi nisu prirodni i može doći do konfuznih ego-granica, nerealnih očekivanja, emocionalnog vampirizma i paranoidnih projekcija od strane deteta. Dete može postati “people-pleaser” i raditi sve da ga i ova pseudo-porodica ne bi odbacila, te opet ne razviti pravi self. Naravno, ekstremna situacija po mentalno stanje je neprihvatanje deteta od strane drugih ljudi, gde se osećaj krivice, nedovoljno dobrog deteta i “lošeg čoveka” skoro potpuno utvrđuje u glavi odbačenog.

Tokom priče o narcizmu videli smo koji su mehanizmi manipulacije i ponašanja najčešće prisutna u odnosu sa individualnim problematičnim roditeljem. Gledajući širu sliku, možemo se zapitati: ako je jedan roditelj toksičan, šta onda radi drugi? Kako je uopšte moguće da je toksičnom roditelju toliko dozvoljeno da utiče na dete i ispoljava svoju patologiju? Da li je moguće da su oba roditelja narcisoidna i šta se onda dešava? Jedan od odgovora na prvo pitanje smo već delimično i dali na raznim mestima do sada – na primer, narcisoidni roditelj je “slobodan” da bude toksičan prema detetu prosto zato što uglavnom svojom toksičnošću stavi pod kontrolu i ostale članove porodice (Vaknin, 2007). Odgovor na drugo i treće pitanje podrazumeva i odgovor na prvo – da bi toksični roditelj iskontrolisao i manipulisao drugog roditelja (ili ostale članove), ovaj je uglavnom pasivno-zavisna osoba (niskog samopouzdanja, nesposobna da donosi odluke, visoke samokritičnosti, anksiozna, itd), prikriveni ili “obrnuti“ (eng. “inverted”) narcis (osoba koja privlači narcise). Nekada imamo situaciju i da su obe osobe otvoreno toksične (npr. otvoreno narcisoidne), što će podrazumevati da su obe toksične, prvo jedna prema drugoj (sindrom “dva jarca na brvnu”), a onda i prema detetu. Ovde dete može da se nađe “između dve vatre” narcističkog besa članova koji jedno drugom konstantno izazivaju narcističke povrede. Ovo su strukture odnosa gde često dolazi do trijangulacije, korišćenja deteta kao sredstva protiv jednog roditelja i korišćenje deteta kao emocionalnog “bokserskog džaka” (emotivno pražnjenje frustracije, tj. katarze).

Interesantna situacija u kojoj je jedan od roditelja patološki narcis (dakle, toksičan) je i fenomen “maltretiranja preko zastupnika” (Atkinson, 2015). Zastupnik je u ovom slučaju drugi član porodice (uzećemo da je to drugi roditelj, za primer) koji radi jednu od tri stvari (ili sve zajedno):

  1. aktivno omogućava toksičnost jednog člana tako što ga otvoreno podržava
  2. aktivno učestvuje u toksičnom ponašanju
  3. toksičan je u ime toksičnog člana i ponavlja njegove postupke

“Zastupnici” (recimo, narcisa) se razlikuju od “omogućivača”, koje smo pominjali, u tome što ovi drugi pasivno omogućavaju toksičnost narcisa, tako što se ne bune iako su svesni toksičnosti, ili pasivno omogućavaju toksičnost narcisa tako što se slažu jer misle da je ovaj u pravu, ali ne učestvuju aktivno, tj. nisu otvoreno toksični prema detetu. Dakle, termin “zastupnik” označava osobu koja se ponaša toksično prema drugoj osobi, a u ime treće osobe. Ovi ljudi su uglavnom izmanipulisani od strane patološkog narcisa, koji ih je ubedio da je toksična psihologija nužna, normalna, adekvatna, zdrava, da “nema drugog izbora” i slično. Međutim, nekada imamo i slučaj da je zastupnik zapravo i sam toksična ličnost, ili ima neku drugu “korist” od korišćenja toksične psihologije (npr. da prazni frustracije, projektuje i “sveti” se za svoje detinjstvo, podiže sebi samopouzdanje, itd). Još neki od motiva za zastupničku toksičnost može biti potreba drugog roditelja, koji je npr. zavisna i slaba ličnost da učestvuje u narcističkoj moći i tako kompenzuje sopstvene nedostatke kroz drugog. Drugi roditelj može imati i dobru nameru da “vaspita” dete koje je “problematično” (ta definicija često dolazi od strane narcisa) i misli da je to pravi način jer ne zna za drugi. Otvoreno narcisoidne ličnosti su poznate kao šarmantne i deluju kao “jaki” karakteri, što može zavesti drugu osobu i zamagliti joj percepciju realnosti. Drugi roditelj može biti i sistematski emocionalno ucenjivan od strane narcisoidnog koji mu ujedno može i izazivati osećaj krivice kako “nije dobar roditelj”, jer “ne zna da vaspitava”, “pravi slabića od deteta” (u ovom slučaju konkretno misli se na ekstremne i nerealne situacije, a ne na bazično vaspitanje i usmeravanje putem koje se kod deteta izgrađuje zdrava i jaka ličnost) i koristi svaku priliku da svali odgovornost na njega kada dete uradi nešto “pogrešno” (“eto vidiš, takav je zato što si ti popustljiv-a”).

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)