25. Struktura porodice i uticaj njene toksičnosti na ličnost

Ne možemo govoriti o komprehenzivnoj psihološkoj analizi fenomena toksične psihologije, a da ne uzmemo u analizu i porodicu kao celinu, njenu strukturu, međusobne interakcije članova i slično. Naime, odnos roditelj-dete nije jednodimenzionalan već podrazumeva prvo, odnos deteta kako sa jednim, tako i sa drugim roditeljem; odnos deteta sa oba roditelja kao psihološkom celinom; odnos roditelja između sebe; odnos deteta sa ostalim članovima familije; odnos celine roditelj-dete sa ostalim članovima porodice; odnos svih članova porodice međusobno. Dakle, sve ove interakcije se međusobno prepliću. Iako je najvažnija interakcija roditelj-dete, pogledaćemo i širu sliku kako bi dobili celovitu predstavu o porodičnoj toksičnosti u vezi sa korenima i nastankom patološkog unutrašnjeg kritičara.

Jasno je da, ukoliko govorimo o toksičnim ponašanjima roditelja prema detetu, jednih prema drugima i prisustvu patoloških oblika interakcije, moramo se osvrnuti i toksičnost čitave strukture kao jedne celine (geštalta). Često je u ovakvim porodicama prisutan stalan konflikt između članova, u velikom broju slučajeva psihičko maltretiranje, emocionalno ucenjivanje, haotična komunikacija, a u nekom procentu i fizičko nasilje. Svakodnevno toksično ponašanje prema detetu je uglavnom pasivno odobravano od strane ostalih članova i smatra se za normalno (Stoop & Masteller, 1997). U suprotnom (tj. ukoliko ne postoji “centralizovana struja”), može doći do konflikta, podele porodice na dve ili više frakcija, pa i raspada porodice, što je opet traumatično za dete. Takođe, porodice gde jedan član ima izražene psihičke teškoće (često maladaptivno organizovanu ličnost “klaster B” ili psihotičnu ličnost, kao i tamo gde postoji zloupotreba supstanci), su uglavnom, i nažalost, uobičajen teren za toksičnu psihologiju (Forward, 1989).

Deca odrasla u ovakvim porodicama uglavnom isprva percipiraju stanje kao normalno i uobičajeno (jer ne znaju za drugačije). Struktura koju često viđamo je takva, da je jedan roditelj taj koji je više toksičan i dominantan, dok je drugi submisivna i zavisna ličnost (koja i sama često trpi toksična ponašanja). Ređe se desi da su oba roditelja otvoreno “zlostavljački” nastrojena prema detetu, mada ima i takvih slučajeva, a oni su svakako posebno loši po razvoj ličnosti. Mnogo puta se viđa situacija gde je jedan član porodice toksičan prema mlađem članu, a drugi to odobrava, jer je u pitanju dominantno-submisivni odnos (Vaknin, 2007). To rezultuje tome da drugi član (uglavnom dete) krivi sebe i smatra da je zaslužilo to što mu se dešava – što je odličan teren za formiranje patološkog unutrašnjeg kritičara. Dakle, iako se drugi roditelj ne ponaša direktno toksično prema detetu, samo njegovo “držanje po strani” je pasivno odobravanje ponašanja prvog roditelja. U tom slučaju možemo reći da je i drugi roditelj isto toliko kriv za patologiju kao i prvi. U ekstremnijim situacijama imamo slučaj “navijača” gde jedan roditelj otvoreno podržava drugog u toksičnom ponašanju (“tako, tako, zaslužio je/la i treba da ga/je sad kazniš za tu glupost”), te se ovde osećaj bespomoćnosti deteta potpuno učvršćuje.

Kada se stariji članovi porodice svađaju ili su u međusobno lošim odnosima, veoma čest je slučaj da se to negativno reflektuje na mlađe članove, a najčešći su osećaj bespomoćnosti, i još važnije, krivice.

 U porodicama sa nestabilnim emocionalnim odnosima, svaki stresor (finansijski, zdravstveni, selidba, itd) doprinosi povećanju nestabilnosti i toksičnosti, a dete, ili mlađi članovi, tu snose najveće posledice jer su najslabije i najnemoćnije karike u lancu. U spisku ispod prikazane su najčešće karakteristike toksičnih porodica.

  • Manjak empatije i razumevanja emocionalnih stanja članova između sebe
  • Naglašeno pružanje pažnje jednom ili više članova uz zanemarivanje ostalih, gde neko dobija mnogo više nego što stvarno zaslužuje, dok ostali dobijaju mnogo manje
  • Negiranje zlostavljanja i nemogućnost shvatanja ponašanja kao toksičnih, smatrajući ih sasvim normalnim i nužnim
  • Slabe ili nepostojeće lične granice između članova (svako se preterano meša u svačiji život, ne poštuje se privatnost, neadekvatan fizički kontakt, “guranje nosa” u tuđe stvari, ogovaranje, itd).
  • Slabe ego-granice individualnih članova, rezultujući u pasivno-zavisnim odnosima
  • Tolerancija toksičnih ponašanja usled straha od odbacivanja, sniženog samopouzdanja, straha od raspada porodice
  • Ekstremni konflikti, konstantne svađe čak i oko trivijalnosti; izlivi besa, preterano teške reči i vređanje, fizičko nasilje
  • Preterana ljubomora i kontrola jednog člana nad drugim
  • Patološko seksualno ponašanje (prevare, incest, promiskuitet)
  • Slabo ili nikakvo vreme provedeno na okupu
  • Emocionalni vampirizam, konstantno kukanje, katastrofiziranje, padanje u depresiju
  • Članovi porodice se međusobno stide jedni drugih u javnosti i/ili se posramljuju
  • Deci je zabranjeno da pričaju šta se dešava unutar porodice
  • Često optuživanje, demonizacija i ismevanje ostalih članova od strane jednog ili više članova
  • Manipulativno ponašanje, laganje, prevare, nepoverenje, paranoja
  • Prisustvo “žrtvenog jarca” – jedan član je uvek kriv za sve ili se svi iskaljuju na njemu

Postoji još dosta specifičnih karakteristika toksičnih porodica, a mi smo ovde naveli samo neke koje su posebno povezane sa formiranjem patološkog unutrašnjeg kritičara. Kada je reč o trijadi dva roditelja-dete, gde je prisutan disfunkcionalan odnos između roditelja, često se dešava slučaj da se deca i mlađi članovi koriste kao “sredstvo” međusobne prljave igre roditelja ili starijih članova. Na primer, jedna strana ubeđuje dete kako je druga strana loša ili koristi dete kao izvor informacija u vezi druge strane. Dakle, dete se ovde koristi u manipulativne svrhe (ova situacija je poznata i kao “trijangulacija”). Posebno traumatična situacija za dete je kada se roditelji svađaju „preko“ njega, tj. koriste dete kao glasnika ili kao neku vrstu diplomatskog izaslanika. Ne samo što je sama činjenica roditeljskog konflikta stresna po dete, nego krivica za njihovo neslaganje može pasivno biti svaljivana na dete (mada će se ono i bez toga osećati krivim), ili se dete otvoreno koristi kao “žrtveni jarac” gde se frustracija i nakupljene emocije iskaljuju na njemu. Patološki unutrašnji kritičar se gotovo sigurno formira ukoliko su ovakve situacije česte a posledice na formiranje odrasle ličnosti su nemerljive.

Autori (Whiteman, McHale & Soli, 2011) su takođe identifikovali nekoliko različitih uobičajenih struktura “loših” tj. konfliktnih porodica, gde je toksična psihologija skoro po pravilu prisutna i gde možemo očekivati neke posledice po dete. To su:

  1. Izolacija jednog člana (jedan član protiv ostatka porodice)
  2. Roditelj protiv roditelja (česte svađe između roditelja)
  3. Polarizovana porodica (roditelj i dete protiv drugog roditelja, ili roditelja i drugog deteta)
  4. Deca protiv roditelja (dva i više deteta udružena protiv jednog ili oba roditelja)
  5. Nestabilni savezi (“savezništva” se stalno menjaju)
  6. Svako protiv svakog (nema pravila i udruživanja, svi su u konfliktu)

U bilo kojoj od ovih šest navedenih mogućih struktura postoji interpersonalni konflikt između članova, što je zapravo ključna stvar. Bez obzira da li je konflikt otvoren (aktivan) ili prikriven, tj. pasivan, u grupi emocionalno nestabilnih ljudi koja živi u ograničenom prostoru, gde su članovi isfrustrirani jedni drugima, nužno će doći do toksičnih ponašanja i prema detetu.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)