24. Histrionično organizovana ličnost

(Za definiciju organizacije ličnosti koju koristimo kada je reč o specifičnim klasterima i tipovima, pročitajte OVAJ TEKST.)

Histrionična ličnost je takođe zanimljiva za našu psihološku analizu jer neke karakteristike i ponašanja ovih osoba predstavljaju toksičnu psihologiju koja je uzrok formiranja patološkog unutrašnjeg kritičara. Histrionične ličnosti karakterišu obrasci površnih emocija i senzacionalizma, uključujući i neprimereno zavodljivo ponašanje (flertovanje koje je dramatizovano, neprimereno i neprikladno) (APA, 2013). Ovakve osobe su često živahne, dramatične, entuzijastične, koketirajuće i imaju oslabljen osećaj ličnih granica. Preterivaće sa zahtevima za intimnošću, ili će biti preterano i neprikladno intimne (npr. već nakon prvih pet minuta interakcije misliće da ste “dobri prijatelji”, ili, ako je zavođenje u pitanju, da su već “zaljubljeni”, žele da se viđate previše često, da se usele brzo, itd.). Takva ponašanja proizalaze iz preterane potrebe za odobravanjem od strane okoline i jačanja nestabilnog i nesigurnog ega, te bazičnog osećaja nesigurnosti.

Histrionične ličnosti su često manipulativne (svesno ili nesvesno) upravo iz razloga privlačenja i dobijanja pažnje. Na primer, flertovaće – ali dešava se da iza toga često nema pravih, dubinskih osećanja, već je cilj da se dobije kompliment (validacija), bilo kroz reči ili kroz “sviđanje” od druge osobe. Takvo stanje možemo okarakterisati kao veliki manjak autentičnog self-a, uz istovremeno izgrađen površni, i površinski, ego. Evo nekih konkretnih crta ličnosti histrionične strukture prema literaturi (APA, 2013):

  • Provokativno i zavodljivo ponašanje
  • Na odnose gleda kao da su mnogo intimniji nego što jesu u realnosti
  • Traži pažnju
  • Podložna uticaju
  • Pokušava da impresionira govorom
  • Emocionalna labilnost, plitkost
  • Fizički izgled je takav da privlači pažnju na sebe
  • Preuveličane emocije, teatralnost

Kako ne bi ponavljali to što smo već rekli za prethodne tri strukture ličnosti, reći ćemo da većina onoga što važi za takve osobe, važi i za histrionične ličnosti – doduše, uz neke razlike. Naime, za razliku od graničnih ličnosti, histrionične uglavnom nemaju ekstremne promene raspoloženja i ne karakterišu ih izlivi besa, pa je dete tu pošteđeno. Međutim i ovaj tip ličnosti je emocionalno labilan i nesiguran, što može doprineti tome da prilikom interakcije roditelj-dete ponovo dođe do sličnih obrazaca neadekvatne kazne i nagrade. Takođe, usled poljuljane slike o sebi koja je izrazito zavisna od mišljenja drugih, dete biva “iskorišćeno” kao alat preko kojeg se jača ego. To može dovesti ponovo do zamagljivanja ego-granica jer se dete smatra ekstenzijom roditelja preko koje osoba privlači pažnju na sebe. Primer može biti roditelj koji vodi svoje dete napolje ne zbog deteta, već zbog sebe, kako bi se na određen način prikazao pred komšijama, prijateljima, pa i pred totalnim strancima. Opet napominjem da ovo ne mora nužno biti svesno ponašanje, već jednostavno unutrašnji projektivni manevar za uspostavljanje samopouzdanja i/ili dobijanja ego-boost-a od strane okoline.

Osoba (dete) može biti izmanipulisana u “više” svrhe koje nisu jasne, a koje podrazumevaju da se uvek i svuda ponaša onako kako neko diktira. Još jedan problem sa histrioničnim ličnostima može biti i javljanje “prikrivenog” tj. “emocionalnog” incesta (pogotovo kada su u pitanju malo starija deca) jer ove osobe tako pribavljaju svoje narcističke zalihe. Tipičan primer može biti majka koja nesvesno “flertuje” sa svojim sinom; šalje mu dvostruke poruke i emocionalno reaguje kada on priča o nekoj devojci (šalje se suptilna poruka u smislu “ni jedna nije dovoljno dobra za tebe, samo je majka najbolja”), uznemirava ga telefonskim pozivima i porukama kada treba da se vidi sa devojkom ili dok je na sastanku, itd.

Majka koja se postavlja preterano zaštitnički prema detetu muškog pola ili nesvesno teži ka tome da ga pridobije samo za sebe, rizikuje rušenje, brisanje i konfuziju granica u odnosu. To može dovesti do remećenja psihoemocionalnog i psihoseksualnog razvoja muškarca. Sličan zaključak često važi i za obrnut slučaj, gde je roditelj muškog pola, a dete ženskog. (Slika:  “Сфинкс и Эдип” С. П. Панасенко)

Očigledan je veliki problem ovakvih osoba sa sopstvenim Edipovim kompleksom (tj. problema sa roditeljima u tom domenu), čija se psihodinamika prenosi sada i na odnos sa decom. Pomenuli smo već kako ovakav odnos sa detetom može biti traumatičan i doprineti daljoj konfuziji uloga, uz remećenje obrazaca afektivnog vezivanja (posebno u partnerskom domenu). U ostalim člancima ćemo još pominjati efekte ovakvog ponašanja rane sredine prema detetu.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)