23. Granično organizovan roditelj

(Za definiciju organizacije ličnosti koju koristimo kada je reč o specifičnim klasterima i tipovima kao što je granična ličnost, pročitajte OVAJ TEKST.)

Ukoliko se granična ličnost ponaša na ovakve načine (vidi prethodni TEKST) prema detetu, jasno je kakvi su sve scenariji interakcije mogući kao i kakve će to posledice imati po dete. Dakle, ukoliko je roditelj ekstremno promenljivog raspoloženja i to reflektuje kroz odnos sa detetom, dete će početi da se oseća kao da je stalno na „tankom ledu“. Sindrom “hodanja po ljuskama jajeta” je u ovom slučaju skoro siguran ishod, jer dete nikad ne zna koje će njegovo ponašanje, ili trivijalni akt doprineti tome da roditelj reaguje emocionalno. Neprikladne emocionalne reakcije (npr. ekstremni bes) su takođe veoma traumatične po dete, dovode do toga da počne da se plaši od roditelja umesto da ih voli, kasnije i da se plaši od drugih ljudi, pa i sopstvenih emocija (emotofobija), ili da postane “super-empatično”, odnosno konstantno zabrinuto oko tuđih stanja.

Ekstremno agresivne emocije i tantrumi, te haotičan emocionalni odnos sa detetom su zapravo i neke od ključnih razlika između tipično narcioidne i granične ličnosti (ovo je dakle, manje izraženo kod klasičnih narcisa). Dolazi do aktivacije obrasca “ljubav-mržnja” usled pomešanih osećanja prema preterano, nasumično i često agresivnom roditelju – “ja volim mamu/tatu, ali je/ga mrzim kada me grdi”. Tako će se sopstvena ambivalentnost graničnih roditelja projektovati na decu. U isto vreme, dete će početi da misli kako roditelj zapravo njega mrzi jer ga kažnjava za trivijalne i besmislene stvari, dok će ujedno svaljivati odgovornost na sebe. Takve situacije stvaraju intenzivan osećaj krivice, besa prema sebi, odbačenosti, bezvrednosti, “nedovoljno dobrog deteta”.

Ličnosti koje su sklone graničnim obrascima ponašanja često koriste dvostruke poruke i stavljaju decu u “double-bind” situacije (posebno prilikom ispoljavanja emocija, koje su konfliktne i haotične). Obrazac “idealizacija-devaluacija”, gde roditelj jedan dan (ili trenutak) voli dete i fin je prema njemu, a u sledećoj prilici ga najgore psuje i vređa, je karakteristična ekstremna “double-bind” situacija. Dete se pita: “šta on/ona uopšte misli o meni i šta više hoće od mene?” – što je traumatično i konfuzno. Sve to zajedno je, kao što znamo, siguran put ka formiranju patološkog unutrašnjeg kritičara, nestabilnih ego-granica, straha od odbacivanja i osećaja odgovornosti i krivice za tuđa emocionalna stanja.

Korišćenje mehanizma idealizacije-devaluacije nad osobom dovodi do toga da se čitav odnos opaža kao intenzivna partija šaha, gde svaki pogrešan “potez” može dovesti do totalnog poraza. Tako se u isto vreme ego gradi, anksioznost i zidovi odbrane rastu, a autentičnost potiskuje.

Rani obrasci vezivanja sa porodicom su važni za kasnije vezivanje osobe u partnerskim i prijateljskim odnosima, i na to koliko će ovakav način interakcije uticati na model odnosa na relaciji odrasli-odrasli. Granične ličnosti projektuju svoje anksiozno-preokupirane i nesigurne obrasce vezivanja i na decu, sa kojom imaju ambivalentan, emocionalno manipulativan i zastrašivačko-ucenjivačko-paranoidni odnos. Deca ovakvih roditelja uglavnom na sličan način modeluju sopstvene odnose kao odrasli ljudi ili, ukoliko osveste patologiju obrazaca, mogu se aktivno truditi da se ponašaju suprotno od toga.

Može se takođe desiti da izbegavaju intimne odnose sa ljudima, ili da jednostavno ne mogu da ostvare emocionalnu, intimnu bliskost sa osobom suprotnog pola (ovde je bitno i kojih su polova granični roditelj i njegovo dete). Napomenimo i to da, slično kao i narcisoidna, granična ličnost će se truditi da uspostavi totalnu kontrolu nad detetovim životom i zalaziti u sve njegove aspekte, uz istovremeno pokazivanje nepoverenja i korišćenje mehanizama projektivne identifikacije. To opet može dovesti do pojačanog self-monitoringa, osećaja hronične anksioznosti, fuzije sa drugima, potisnutog besa, intenzivne potrebe za privatnošću i osamljivanjem, te stalne potrebe za kvazi-uspostavljanjem ego-granica sa drugim ljudima usled straha od fuzije i “gubljenja sebe u drugima”.

Svakako, primetićemo da granično organizovana ličnost roditelja može u velikom broju slučajeva biti katalizator razvoja granične organizacije ličnosti kod deteta, ukoliko su na delu isti toksični obrasci zaslužni za primarnu “graničnost” roditelja.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)