22. Psihodinamika granične ličnosti

(Za definiciju organizacije ličnosti koju koristimo kada je reč o specifičnim klasterima i tipovima kao što je granična ličnost, pročitajte OVAJ TEKST.)

Ako govorimo o korenima ovakvog kompleksnog stanja iz psihoanalitičke perspektive, s jedne strane možemo reći da su granične ličnosti “zaglavljene” u paranoidno-shizoidnoj poziciji (Klein, 1946). Setimo se iz uvodnog izlaganja da su depresivna i paranoidno-shizoidna pozicija dve ključne tačke procesa razvoja ličnosti, identiteta i integriteta deteta, te su uobičajene faze razvoja. Paranoidno-shizoidnu poziciju karakteriše korišćenje mehanizma cepanja (eng. “splitting”), (za dodatne detalje vidi OVAJ TEKST) gde se objekat veštački deli na dva neintegrisana dela: dobar i loš. Usled toga, osoba se opaža kao dobra ili loša, odnosno nema kapaciteta tolerisanja ambivalentnosti (ista osoba ne može imati i dobre i loše crte u isto vreme). Takođe, prisutan je intenzivan strah od persekutornog dela objekta (uglavnom majke, jer je ona veoma važna u ranom iskustvo pošto direktno hrani dete svojim telom) što dovodi do formiranja paranoidnih ideacija uništenja, kažnjavanja, odbacivanja, napuštanja i slično; to je usled prevelike intimnosti koja bi dovela do pretnje “stapanja” sa drugim (osoba se plaši da ne bude “konzumirana”). Takav mentalni okvir onemogućava formiranje odnosa sa drugima bez potisnutih ili otvorenih, agresivnih tendencija prema njima i u isto vreme, straha od agresivnosti, uništenja i kazne od strane drugih, ka osobi.

Agresivne tendencije prema lošem objektu se kanališu kroz tantrume, impulsivnost i otvorenu agresivnost ka drugima, uz manipulativna ponašanja koja služe održavanju pseudo-simbiotičke veze sa objektom – jer, uz strah od stapanja sa drugim, istovremeno postoji ogroman strah od napuštanja. Intenzivan strah od napuštanja je veoma karakterističan za ovaj mentalni okvir i u skladu sa strahom od približavanja, koji je prisutan usled straha od agresivnosti “lošeg” objekta, odogovran je za formiranje “push-pull”, tj. “približavanje-odbijanje” obrasca. Inače, u paranoidno-shiozidnoj poziciji, napuštanje od strane drugih znači uništenje, smrt, ništavilo, te je zato ovaj strah zato okarakterisan kao psihotičan. Dakle, kada osoba poželi da se nekom približi, odnosno uđe u bliskiji kontakt sa drugim, aktivira se mehanizam dvostruke anksioznosti (eng. “twin-anxieties”) (Gabbard, 2000):

  1. Anksioznost usled straha od totalnog spajanja sa drugim, odnosno međusobnog stapanja, te gubitka ego-granica. Osoba se plaši da se totalno ne “izgubi” u drugom, time gubeći sopstveni identitet.
  2. Anksioznost kao proizvod straha od odbacivanja, totalnog napuštanja od strane druge osobe, između ostalog, stoga jer osoba sebe percipira kao lošu, što će dovesti do intenzivnog osećaja odbačenosti, praznine, besmisla i ništavila.
Dvostruka anksioznost: između potrebe za dobrim, odnosno straha od lošeg objekta, ličnost je stalno u stanju podeljenosti, što proizvodi konstantnu tenziju. Odbrana od te užasne tenzije se često nalazi u nesvesnom begu u ništavilo (prazninu).

Još jedan uzrok problema sa ovakvim načinom ponašanja i celokupnog psihoemocionalnog funkcionisanja se može pronaći u neadekvatno razrešenoj fazi separacije-individuacije (Mahler). Mehanizmi graničnih ličnosti objašnjeni preko faze separacije-individuacije su slični kao prethodno navedeni, ali ćemo ih navesti radi kompletiranja celokupne slike. Videli smo da ovu fazu (u adekvatnim okolnostima) karakteriše odvajanje iz dijade majka-dete i formiranje ličnog integriteta / identiteta. Kod velikog broja graničnih ličnosti imamo slučaj da dete nije uspelo da se na adekvatan način mentalno (pa i fizički) odvoji od majke, što rezultira disfunkciji, usporavanju daljeg psihoemocionalng razvoja. Dete ostaje fiksirano za odnos sa roditeljem (tj. roditeljima) i postaje preopterećeno njime, ali i ambivalentno, u zavisnosti od ponašanja roditelja. Ukoliko je roditelj previše zaštitnički nastrojen i preterano kontrolišuć (besan ili anksiozan) dolazi do manjka diferencijacije ego-granica, te kod deteta počinje da se javlja osećaj “progutanosti” ili “konzumiranosti” u odnosu, ali i strah od prekida ovakvog ekstremno simbiotskog odnosa (jer je postao sveprožimajući). U isto vreme, oseća se agresivnost prema roditelju koji ne dopušta autonomnost.

Ovo se kasnije reflektuje u odnosima sa ostalima, gde se javlja taj dvostruki strah (stapanje / odbacivanje) i bes prema partneru (na koga se toksično projektuje da “ne dopušta autonomnost” i “blokira razvoj”). S druge strane, ukoliko roditelj zapostavlja dete i odbacujući je, javlja se intenzivan osećaj straha od odbacivanja, osećaj bazične nesigurnosti, intenzivne potrebe za spajanjem, nemogućnosti ostvarivanja konstantnosti objekta i dolazi do smanjene funkcije regulacije emocionalnih stanja. Očigledno je da neuspeh u fazi separacije-individuacije zavisi od više faktora, kako konstitucionih (Kernberg), ali prvenstveno od onih usko povezanih za ličnost i ponašanje roditelja tokom ovog perioda. Dakle, roditelji koji su previše zaštitnički nastrojeni, ali i oni koji se ponašaju indiferentno prema detetu, ignorišu ga ili otvoreno odbacuju, onemogućavaju uspešno odvajanje deteta od njih, te introjektovanje “dobrog” selfobjektnog odnosa, koji bi kasnije trebao da služi kao faktor psihičke stabilnosti i osnova za dalje odnose.

Granične osobe se karakterišu nedostatkom introjekta “umirujućeg oslonca” (eng. “holding-soothing introject”) čije se formiranje dešava tokom adekvatnog odnosa sa roditeljem (Adler, iz Gabardd, 2000). Naime, roditelj je taj koji prvenstveno treba da služi kao “umirujući oslonac”, dakle onaj koji reguliše emocionalna stanja i otklanja anksioznost od napuštanja svojim prisustvom. Ovaj selfobjekt odnos se introjektuje i postaje deo mentalnog sklopa, a njegova svrha je da kasnije služi osobi prilikom prevazilaženja perioda separacije-individuacije, dakle odvajanja od majke i uspostavljanja unutrašnjeg mentalnog sklada nezavisnog od odnosa sa drugima. Može se reći da ovaj introjekt služi kao “prelazni objekat” u Vinikotovskom smislu reči (Vinikot) te tako pomaže tranziciju, odvajanje, odnosno smanjuje anksioznost prilikom odvajanja.

Usled nedostatka ovakvog odnosa sa roditeljem u ranom detinjstvu (iz razloga prethodno navedenih), introjekt roditelja ne sadrži ovaj element, zbog čega ove osobe imaju veoma smanjen kapacitet da same sebe umire (u smislu regulacije emocija); osećaju se dobro kada su same – s druge strane, nedostatak drugih dodatno utiče na prazninu. Takođe, imaju smanjenu toleranciju na promene. Ovo je još jedan od razloga intenzivne potrebe granično organizovane ličnosti da veoma brzo ostvare intiman odnos sa nekim, uz istovremeni osećaj ekstremnog straha od odbacivanja, separacione anksioznosti, kao i osećanja uništenja i ništavila (dalje fragmentacije self-a) ukoliko se odnos prekine ili se osete odbačeno (usled realnih ili umišljenih razloga).

Kao što smo već zapazili, objekti iz spoljašnjosti se introjektuju i postaju deo našeg unutrašnjeg mentalnog mehanizma. Tako mehanizam cepanja funkcioniše kako spolja, tako i iznutra, te se unutrašnji objekat takođe deli na agresivan, sadistički, persekutoran (loš), odnosno pažljiv, dobar, brižan, nežan i nagrađujući (dobar). Osoba sama sebi deluje podeljeno, neintegrisano i konfuzno (psihotični aspekat funkcionisanja), što dovodi do difuznog osećaja identiteta, praznine i nestabilne slike o sebi. Tu takođe leži objašnjenje za autodestrukciju kod graničnih ličnosti – agresivnost ka objektu je kasnije okrenuta ka sebi (unutrašnjem objektu), te ovde imamo pokušaj anihilacije introjektovanog, persekutornog objekta, odnosno tog rascepljenog, “lošeg” dela sebe. Neretko, ovakva autoagresija rezultuje i suicidom, jednim delom i kao krajnjom “pobedom” nad parazitskim unutrašnjim lošim objektom kroz samouništenje njegovog “domaćina”.

Ljudi sa ovakvom problematikom svet uglavnom vide kao opasan i zao, a druge ljude kao one koji žele da ih povrede (projekcija kažnjavalačkog unutrašnjeg objekta), pa će tako često imati potisnut bes i prema ljudima koje ne poznaju. Pošto ne umeju (ili ne smeju) da se realno povežu sa ljudima, često koriste, svesno ili nesvesno, mehanizme emocionalne manipulacije kako bi se obezbedila pažnja, briga i nega drugih ljudi; to se može interpretirati kao pokušaj pribavljanja narcističkih zaliha.

Slično kao kod narcisoidno organizovane ličnosti, ovakav ličnosni sklop ima više funkcija: reakcija je na traume iz ranijih perioda života i njihov je proizvod, prožet je mehanizmima odbrane i predstavlja pokušaj izlaženja na kraj sa ekstremnom unutrašnjom fragmentacijom kroz regresiju. Ponovo je očigledno da je fragmentacija self-a, nastala kao posledica toksične psihologije, odnosno intenzivna podela na pravi i lažni self (ili više njih) u osnovi nestabilnosti mentalnog aparata i njegove disfunkcionalnosti, koji se onda manifestuje kao maladaptavni obrazac ponašanja, razmišljanja i celokupne ličnosti.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)

One thought on “22. Psihodinamika granične ličnosti

Comments are closed.