20. Narcisoidni roditelj i mehanizam projektivne identifikacije

(Za definiciju organizacije ličnosti koju koristimo kada je reč o specifičnim klasterima i tipovima kao što je narcisoidna ličnost, pročitajte OVAJ TEKST.)

Šta se konkretno dešava kada imamo slučaj da je jedan od roditelja patološki narcis? Glavni mehanizmi na osnovu kojih narcisoidne ličnosti funkcionišu su negiranje (uz potiskivanje) i projekcija. Kao što smo rekli, narcisoidne ličnosti poseduju crtu bazične inferiornosti što je posledica regresije, a koju prikrivaju grandioznošću, pa sopstvene slabosti projektuju na druge (Kohut, 1972). Kada je u pitanju odnos roditelj-dete, često se desi da roditelj-narcis isprojektuje svoja osećanja inferiornosti na dete, te tako i ono postaje inferiorno kroz mehanizam projektivne identifikacije (objašnjeno dalje u tekstu). Roditelj postaje kritičan i  kažnjava dete svaki put kada nije inferiorno i submisivno, jer u suprotnom ugrožava krhki ego roditelja. Narcis ovim putem obezbedi svoju narcističku zalihu i “ego-boost” i nastavlja sa kontrolom deteta kroz uslovljavanje na submisivnost kako bi osigurao narcističke zalihe koje u tom slučaju dobija.

Takođe, narcis može da projektuje sopstveni prenaduvan ego-ideal na dete, te upravo zbog toga može imati i prevelika očekivanja od njega. Dete, naravno, nikada neće moći da ispuni ta grandiozna i nerealna očekivanja (koja ni sam narcis najčešće ne može da ispuni, kao što smo pomenuli) te imamo situaciju konstantnog “fail-a” tj. deteta koje “nikada ništa ne uradi kako treba”. Pominjali smo kakve sve negativne posledice ovo može imati po detetovo samopouzdanje, sliku o sebi i opšte mentalno stanje.

Narcisoidne ličnosti na površini smatraju sebe perfektnim, ali i to je samo jedna od mnogih odbrana koje se koriste kako bi se negirao duboki osećaj nezadovoljstva sobom. S tim u vezi, perfekcionizam i strogi zahtevi narcisoidnog roditelja su projekcija i njegova odbrana od percepcije samog sebe kao nesavršenog bića (Vaknin, 2007). Uz to imamo ponovo slučaj da roditelj ovim putem dobija svoje narcističke zalihe – jer će usled prestrogih zahteva od svoje okoline i postavljanja previsokih standarda, svi ostali u okolini (u ovom slučaju dete) delovati kao nesavršeni i gori od njega, te će on tako delovati kao superioran.

Strah od odbacivanja je jedan od najvećih strahova patološki narcisoidne osobe i još jedan razlog zašto se ove ličnosti toliko stalno “bore” za pažnju i vape za prihvatanjem (Vaknin, 2007). Isto kao što se nesvesno plaši odbacivanja od drugih ljudi (što vuče korene iz njegovog detinjstva, kada ga je neko stvarno odbacio ili je postajala konstantna pretnja da bude odbačen), narcis se tako plaši odbacivanja i od strane svog deteta. Dakle, roditelj će u ovom slučaju opažati svaki znak individualnosti i pokušaja odvajanja deteta od njega (što je normalna i nužna faza) kao pretnju po njegovu ličnost, a to će mu podići anksioznost. Tu mogu da se jave i nesvesne paranoidne ideacije u smislu “ako dete bude videlo ko sam stvarno, odbaciće me” ili “ako dete misli svojom glavom, svašta će mu pasti na pamet i odbaciće me”. Dete je i u ovom slučaju izvor narcističkih zaliha, te kako bi sprečio odvajanje deteta, narcis će se svim silama truditi da ostvari totalnu dominaciju i kontrolu nad detetom i svakim aspektom njegovog života. Narcis će nesvesno ciljati na to da dete bude što zavisnije od njega kako bi time sprečio ili potpuno smanjio mogućnost odvajanja (ovo narcisoidne ličnosti često rade i u partnerskim odnosima). Dete tako neretko postaje pasivno-zavisna licnost sa veoma sniženim kapacitetom za donošenje odluka, a povećanim osećajem bazične nesposobnosti. Interesantno je da će često uslediti i double-bind kazna upravo zbog tih posledičnih crta ličnosti; u smislu “vidi kakav si nesposoban”, “ne znaš nos da obrišeš”. To je još jedan manevar kontrole kojim roditelj-narcis sada utvrđuje svoju superiornost i opet osigurava konstantne narcističke zalihe. Ovo je začaran krug i vrlo je teško, možda i nemoguće, da se izađe iz njega.

Napomenuli smo da narcisoidne i granične ličnosti posebno preferiraju da koriste mehanizme projekcije u odnosima, a jedan od zanimljivijih je i projektivna identifikacija (Klein, 1946). Projektivna identifikacija je kompleksan mehanizam odbrane gde osoba projektuje svoja negativna, nesvesna osećanja i stavove prema sebi na drugu osobu – a onda se ponaša kao da ova druga to stvarno misli o njoj. Negativna i pasivno-agresivna ponašanja prve osobe (kao nus-proizvod agresivnosti prema sebi okrenutoj ka spolja) dovode do toga da druga osoba stvarno počne da se ponaša na način koji će prvoj “pokazati”, tj. dokazati da ona stvarno to misli (ili se zapravo desi da druga osoba to stvarno i počne da misli, izazvana ponašanjem prve). Na primer, osoba A ima nesvesnu predstavu o sebi kao lošoj osobi. Kako bi se odbranila od takvih neprihvatljivih misli o sebi, to projektuje na osobu B (počinje da smatra kako zapravo osoba B misli da je osoba A loša). Osoba A počne da se ponaša, narodski rečeno, “kao kreten” i napravi svađu. Nakon velikog broja ovakvih ispada, osoba B stvarno počinje da misli da je osoba A “kreten”, te počne da odgovara adekvatno negativnim ponašanjem. Osoba A tada potvrđuje prvobitni umišljaj da je osoba B mrzi (te tako nesvesno potvrđuje negativnu sliku o sebi). Scenario je takav da se priča nastavlja dok, na primer, osoba B ne prekine odnos, što osoba A opet može interpretirati kao “eto, stvarno sam loša osoba i zaslužujem da me niko ne voli”; ili ga prekine osoba A, jer “ne može više da podnese da je osoba B toliko mrzi”. Ovo je začaran krug iz kojeg nema izlaza i koji je veoma teško uočiti osim ukoliko su obe strane svesne o čemu se radi i još bolje, čule za projektivnu identifikaciju. Iako deluje na prvi pogled zamršeno, projektivna identifikacija je jedan od najčešće korišćenih mehanizama u ljudskim odnosima uopšte.

Mehanizam projektivne identifikacije (veoma pojednostavljeno). Osoba počne da se ponaša kao da je druga osoba gleda na određen (neadekvatan) način, a onda time izazove da druga osoba stvarno i počne da je tako gleda.

Jasno je sada kako projektivna identifikacija može imati ogroman uticaj na odnos narcisoidnog (ili graničnog) roditelja i deteta. Dakle, toksični roditelj podsvesno mrzi sam sebe. Onda projektuje tu mržnju na dete (“ne mrzim ja sebe nego me ovo dete mrzi”). Roditelj počinje da se ponaša na način koji će dete “naterati” da se odvaja, izbegava ga, ljuti se na nju/njega, dakle, tera ga da se ponaša na način koji će “dokazati” kako dete stvarno ne voli roditelja. Ponašanja deteta, koja su normalna reakcija na toksično ponašanje roditelja, će se onda interpretirati kao mržnja i potvrditi roditelju početno stanje. Dete, naravno, nema pojma šta se dešava i jednostavno reaguje na interakciju, što može, ukoliko to traje dugo, dovesti do osećanja besa prema roditelju koje će dete potisnuti i kasnije okrenuti ka sebi.

Patološki narcisi (ali opet i granične ličnosti) neretko imaju malo poštovanja, ili ga nemaju uopšte, ka ličnim granicama i ličnom identitetu osobe. Ovo se odnosi prvenstveno na psihološke granice, gde će osoba da “gura nos” u sve vaše tajne, igrati se (svesno ili nesvesno) sa vašim dubokim emocijama praveći sarkastične opaske, raspitivaće se o vašem intimnom životu (i ništa mu/joj tu neće biti čudno) i očekivaće da sve delite sa njim. U nekim slučajevima patološki narcis se može ponašati i “flertujuće” ka detetu (bez fizičkog kontakta), najčešće iz potrebe pribavljanja narcističkih zaliha. To predstavlja situaciju koja se u literaturi naziva “prikriveni incest” ili “emocionalni incest” i predstavlja traumatičnu situaciju za dete koja može, između ostalog, imati posledice i po njegovu seksualnost. Postoji i šira definicija “emocionalnog incesta” u literaturi i on se opisuje kao situacija gde roditelj ne uspeva ili ne želi da ostvari tj. održi emocionalnu povezanost sa bračnim partnerom te uvlači dete u ulogu koju treba njegov partner da ispunjava (u psihoemocionalnom smislu). Detetove potrebe su ignorisane, a takva veza služi isključivo kako bi se zadovoljile neispunjene i frustrirane emocionalne potrebe roditelja. Pošto koristi mehanizam projekcije, roditelj najčešće nije svestan situacije, a dete je zbunjeno ovakvom ulogom, koja je u svakom slučaju neprikladna.

Dalje, ekstremno narcisoidne osobe često ne poštuju ni fizičke granice, pa se vaša privatnost ne uzima za ozbiljno ili je uopšte nemate (po njima često i ne treba da je imate, “šta ti imaš da kriješ?”). U još ekstremnijim slučajevima može se dešavati da vam upadnu u sobu dok se presvlačite ili čak u kupatilo dok se tuširate ili vršite nuždu (i da im opet to nije ništa čudno i ne razumeju “zašto dižete toliku frku oko toga?”). U ređim slučajevima, patološki narcis neće poštovati ni telesne granice, pa se npr. desi da detetu dodiruje genitalije “u šali”, što opet predstavlja neku vrstu traumatične situacije za dete čija se seksualnost tek razvija i koje još ne razume koncept šale u potpunosti.

Pored svega navedenog, ovakve osobe će često igrati ulogu “žrtve” (“niko me ne voli”, “svi ste me odbacili”, “svi ste protiv mene”) te će tako emocionalno vampirisati ljude u okolini tražeći od njih da ih konstantno ubeđuju kako to nije slučaj i ponašaju se na određen način kako osoba ne bi mislila da je odbačena. Ovo takođe može biti zbunjujuće i iscrpljujuće za dete, koje to sada sa svoje strane može interpretirati kao odbacivanje od strane roditelja. U ne tako malom broju slučajeva, narcis (granični) će toliko pasti u “očaj” zbog svoje “situacije” (može čak postati i otvoreno depresivan) da će se uloge obrnuti te će dete preuzeti roditeljski plašt i brinuti se o emocionalno nestabilnom roditelju (ili o celom domaćinstvu). Ovakve osobe kasnije često kasnije imaju tzv. Atlas personality” sindrom (Vogel & Savva, 1993), prema grčkom titanu Atlasu koji je držao cela nebesa na svojim leđima – trudiće se da održe čitavu porodicu na okupu i osećaće odgovornost prema svima, ujedno zapostavljajući sopstvene potrebe, želje, inspiracije i smisao života. Emocionalni vampirizam u ranom detinjstvu stvara osećaj krivice i preterane odgovornosti za tuđa emocionalna stanja, što će pratiti osobu i tokom odraslog doba, te neretko rezultovati u emotofobiji (strahom od emocija) i “people-pleaser” sindromu.

Napomenimo još jednom da se većina ovih procesa javlja i odvija nesvesno. Ukoliko nije u pitanju ekstreman slučaj otvorenog narcizma ili patološki narcisoidne ličnosti sa komorbiditetom antisocijalne strukture (tzv. “maligni narcizam”), osoba najčešće nije svesna šta radi i zašto to radi, kao ni kakve će posledice to imati po dete. Ovakve situacije uglavnom srećemo kod ljudi koji su “prikriveni” narcisi, što je blaža forma narcizma i više rasprostranjena, kao i kod ljudi sa graničnim ličnostima. Međutim, kako ne bi ispalo da su “narcisi krivi za sve”, određen broj ovih toksičnih ponašanja možemo primetiti i kod tzv. “normalnih” ljudi, u blažoj ili većoj meri. To nam daje mogućnost da kritički sagledamo situacije u kojima smo se mi kao deca nalazili, bez obzira što smatramo da imamo “normalne” roditelje. Sve ovo govori o važnosti identifikovanja ovih toksičnih ponašanja i njihovog dubljeg razumevanja kako bi se ona sprečila ubuduće, ali i kako bi mi došli do jasnije slike o nama i našoj prošlosti.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)

One thought on “20. Narcisoidni roditelj i mehanizam projektivne identifikacije

Comments are closed.