19. Patološki narcizam i unutrašnji kritičar

(Za definiciju organizacije ličnosti koju koristimo kada je reč o specifičnim klasterima i tipovima kao što je narcisoidna ličnost, pročitajte OVAJ TEKST.)

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava. Svi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima “poremećaj ličnosti” (ako bi se izražavali kliničkim rečnikom). Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću, su napornim radom i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da postoji stanje koje možemo nazvati “patološki narcizam”. To je već jedno ekstremnije stanje, toliko da se čak može govoriti o veoma disfunkcionalnoj, maladaptivnoj organizaciji ličnosti u tom smislu. Ovo psihičko stanje je bitno za našu priču o unutrašnjem kritičaru, jer se često dešava da su upravo ovakve ličnosti eksperti u izazivanju krivice, slanju dvostrukih poruka, izazivanju srama i stida i osećaja neadekvatnosti.

Zdrav narcizam (da ga tako nazovemo za sada) je karakterističan za sve ljude. Osnova ovog stanja je potreba da u suštini cenimo sebe, verujemo u svoje biće, volimo to ko smo i šta smo, te da poštujemo sebe, oslanjamo se sami na sebe, negujemo svoju ličnost i radimo na sebi, budemo ambiciozni i “pucamo na visoko”. Zdrav narcizam podstiče osobu da se bori za sebe, da uspostavi ciljeve, motiviše je da radi naporno da bi ostvarila svoje potrebe, omogućava joj da bude jaka za sebe i druge, ali i da postavi granice. Poverenje u sebe i verovanje u “veću i bolju” verziju sebe nas motiviše da radimo, unapređujemo se i guramo svoj život napred ka tački koju smo postavili. U nekim situacijama je potrebno da mislimo kako smo bolji od nekog drugog u nečemu, te da to nešto možemo adekvatnije i spretnije da uradimo, što nas podstiče da se prihvatimo posla i budemo sigurni u to što radimo. Takođe, zdrav narcizam je osnova samopouzdanja i samopoštovanja, koji su nužan aspekt funkcionisanja u društvu. Ovo stanje nam omogućava da sa drugima budemo “na istoj nozi”, da otvoreno iskazujemo svoja stanja i osećanja te da ne dozvoljavamo da nas drugi povrede, sabotiraju, “sapliću” i tako nas spreče da ostvarimo svoje ciljeve. Isto tako, ukoliko smo samopouzdani nećemo biti “emocionalni vampiri” drugima i nećemo ih opterećivati. Na kraju, napomenimo i da je razvijanje i negovanje adekvatnog, pozitivnog pogleda na sebe jedan od mehanizama prevazilaženja i borbe protiv unutrašnjeg kritičara, o čemu ćemo govoriti kasnije.

Međutim, mi ovde govorimo o jednom drugačijem stanju, a to je patološki narcizam. Kao što ćemo videti, ova forma narcizma je zapravo lažna ljubav prema sebi, pa čak i mržnja prema sebi. Kako to? Ukoliko prirodni, primarni narcizam definišemo kao ljubav prema samom sebi, onda kod patološkog narcizma to nije slučaj i kao što ćemo videti, to samo na površini izgleda tako. Kod ovog stanja naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa. Prvo, to je preuveličan (ali dubinski lažan) osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi. Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, ekonomista, pravnik, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će stalno preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju, dok će druge nipodaštavati. Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.). Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvom i savršenstvom. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu – a uglavnom su na nižem ili srednjem hijerarhijskom statusu (ne računajući visoke biznismene-narcise, koji svojim životom sebi i drugima opravdavaju sopstveni narcizam). Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to, ali su isto tako vrlo osetljivi na kritike. Ovi ljudi često deluju arogantno, sa “snobovskim” stavom i ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika osobe koja je patološki narcis (Cooper & Ronningstam, 1992). Ukratko, jedna od slika može izgledati ovako:

  • Očigledni fokus na sebe i sopstvene stavove/emocije u interpersonalnim odnosima
  • Problemi u održavanju zadovoljavajućih odnosa
  • Teškoće sa empatijom
  • Problemi sa ličnim granicama
  • Preosetljivost bilo na realne ili izmišljene uvrede
  • Ranjivost na sramotu (umesto krivice)
  • Nadmen govor tela
  • Laskanje ljudima koji im se dive
  • Mržnja prema onima koji im se ne dive
  • Korišćenje drugih ljudi bez razmatranja posledica
  • Suptilno, ali uporno hvalisanje
  • Tvrde da su eksperti u mnogim stvarima

Međutim, nije uvek sve tako otvoreno i jednostavno. Ovakav tip narcisoidne ličnosti se uglavnom može “namirisati” na kilometar (pogotovo ako ste upoznati sa fenomenom) i naziva se “otvoreni” ili “otkriveni” narcis. Stvar se komplikuje kada imamo posla sa tzv. “stidljivim”, “ranjivim” ili “prikrivenim” narcisom (Akhtar, 2000), jer njegovo pravo stanje nije tako očigledno i vidljivo (zato i termin “prikriveni”). Čak se dešava i da takva osoba ostavi spoljašnji utisak koji nam neće dati ni približnu ideju da je osoba narcisoidna jer je povučena, stidljiva, fina pa čak i introvertna. Po svemu sudeći, izgleda da je ovakvih ljudi više u društvu, ali one često prolaze neopaženo, ili ih možemo pomešati sa nekim drugim sklopom ličnosti jer ih je zbog dvosmislene prirode njihovog ponašanja veoma teško identifikovati. Neke od uobičajenih crta ličnosti “prikrivenih” ili “stidljivih” narcisoidnih ličnosti su:

  • Prikrivanje sopstvene veličine uz ponašanje koje govori suprotno
  • Često vas kritikuju i drže “predavanja” za “vaše dobro”
  • Misle da su važni, ali da ih niko ne ceni koliko treba, nekad pokazuju inferiornost
  • Niko ih ne razume
  • Nezainteresovanost za razgovor osim ako se ne priča o čemu oni žele
  • Izolacija od ljudi i fantaziranje o moći
  • Prave se da vas slušaju, ali i upadaju u reč (čekaju svoj trenutak da govore)
  • Žale se kako niko nije dobar prema njima iako su oni dobri prema svima
  • Manjak empatije
  • Stalno vas uvlače u svoje probleme i očekuju da se stalno njima bavite
  • Pasivno-agresivno ponašanje i hronična zavist
  • Preterana osetljivost (lako ih “povredite”), posebno osetljivi na kritiku
  • Interpersonalne i teškoće u odnosima, posebno partnerskim

Iako mnogi koji nisu upoznati sa fenomenom narcizma misle da narcisi uvek i stvarno obožavaju sami sebe, vrlo često je slučaj obrnut, kao što smo već pomenuli, a čitava dinamika je mnogo kompleksnija nego što može delovati. Međutim, to uglavnom nije lako primetiti i ljudima teško za rukom polazi da “raščivijaju” čitavu tu složenu priču koja je tu prisutna. Zato se nadamo da će ovaj tekst tu da bude od pomoći. Dakle, šta je ovde u pitanju? Patološki narcizam je zapravo:

  1. Kompleksan mehanizam odbrane. On je kompenzatorna, odbrambena “ljubav” prema jednom delu sebe, kojom se maskira drugi deo sebe. Ova naizgled grandiozna slika koju narcis stavlja pred sebe zapravo služi kao plašt kojime se prikriva mržnja i bes prema sebi, a koje su uglavnom proizvod neadekvatne interakcije roditelja sa osobom (Russel, 1985).
  2. Post-traumatsko-stresna reakcija. Osobi koja ima narcistički organizovanu ličnost dešavale su se stvari slične ili identične onima koje smo opisali u ranijim tekstovima (neretko još ekstremnije). Roditelji najčešće nisu adekvatno odgovarali na njegove potrebe kao deteta (Kohut, 1972). Jasno je da je narcisoidnost zapravo jedan veliki reakciono-odbrambeni mehanizam preživljavanja, tj. izlaženja na kraj sa kompleksnom, hroničnom traumom; to je “vinikotovski” (prema psihologu Donaldu Vinikotu) lažni self nastao kao nužna posledica toksične psihologije sistematski primenjivane nad ovim osobama.
  3. Reakcija na sadističkog kritičara kroz regresiju i projekciju. Osoba se narcisoidnošću brani od sadističkog i invazivnog, rigidnog unutrašnjeg kritičara. Ovo je najbolji primer cirkularnosti i lančane reaktivnosti toksične psihologije, gde njena primena nad osobom izaziva njenu ponovnu primenu nad drugima od strane te osobe. O narcisoidnoj maladaptivnoj ličnosti kao jednoj od posledica patologizovanog unutrašnjeg kritičara govorićemo u specijalnom delu izlaganja.
  4. Kompenzatorna formacija za ranjivi i slabo definisan ego. Stalna potreba za prihvatanjem od strane drugih i veličanjem sopstvene ličnosti u očima drugih je prisutna kako bi se ranjivi ego (grandiozni self) ojačao i nahranio. Ova „hrana“ koja služi jačanju ega se tehnički naziva „narcistička zaliha“ ili „narcističko snabdevanje“ (eng. “narcissistic supply”) (Fenichel, 1938). Narcistička zaliha može predstavljati emocije, stavove, mišljenja, ponašanja – bilo šta što će pokazati narcisu koliko ga cenite, volite, poštujete i najvažnije, koliko mu se divite. Narcis će često tragati za zadovoljenjem iz sujete, ili iz egoističkog pseudo-divljenja sopstvenim fizičkim ili mentalnim atributima. Ova potreba nastaje iz “ranjenog” ega i niskog bazičnog samopouzdanja i samopoštovanja, koji uvek treba da se „popravi“ tako što će se za to iskoristiti druga osoba i njene emocije.

Tako dolazimo do zaključka da je patološki narcis (zapravo paradoksalno) veoma zavisan od mišljenja okoline jer njegovo vrednovanje sebe skoro u potpunosti zavisi od vrednovanja od strane drugih ljudi. Da bi osigurali narcističku zalihu i pobrinuli se da nikada ne ostanu bez nje, narcisi pokušavaju da iskontrolišu okolinu. Zato su često dominantni, “control freak”-ovi, autoritarni i manipulativni. U slučajevima kada narcis oseti opasnost da će njegova prava suština potencijalno biti otkrivena (bilo tuđim ponašanjem ili sopstvenim paranoidnim ideacijama) dešava se da upadne u agresivno i besno ponašanje prema okolini. Ovo se u literaturi naziva “narcistički bes” i on je odgovor na “narcističku povredu” (Kohut, 1972). Opet se vraćamo na tezu da su sve to samo mehanizmi kojima narcis „leči“ i popunjava svoju unutrašnju prazninu i repetitivno pokušava da ostvari psihološku kvazi-stabilnost, koja očigledno potpuno zavisi od stabilnosti i dostupnosti spoljnih objekata.

Iako je uvrežena pretpostavka da je tipičan narcis “zaljubljen” sam u sebe i o sebi misli “sve najbolje”, uglavnom je, što se psihodinamike tiče, slučaj obrnut. Dubinsko osećanje bezvrednosti, inferiornosti i praznine se kompenzuje površinskim ubeđivanjem sebe i drugih u isto toliko veliku važnost, nadmoć i superiornost. Lažni self je ovde u potpunoj kontroli.

Problem patoloških narcisa je i to što imaju jak i nerealan ego-ideal (dakle, ono što žele da budu ili misle da bi trebali da budu) koji je stopljen sa egom (Vaknin, 2007). Šta ovo znači? Kod ljudi koji imaju adekvatno razvijenu ličnost i identitet, ego (ono što čovek jeste u trenutku) i ego-ideal (ono što čovek nije trenutno, ali želi da bude) su dve razdvojene strukture. Dakle, osoba je svesna ko je i šta je trenutno, ne pravi se da je nešto što nije i ne ponaša se kao da je ostvaren sopstveni ideal, ali želi da bude. Iako svesna svog položaja, osoba zna šta želi da bude i ka tome teži.

Međutim, kod narcisoidnih ličnosti, razlika između onoga što žele i onoga što jesu je zamagljena, jer nemaju uvid u realnu situaciju (setimo se, cela njihova ličnost je jedan veoma kompleksan mehanizam odbrane). Tako, narcis će se ponašati i truditi se da ostavi utisak na druge kao da je već to nešto što trenutno nije, a o čemu fantazira i to koristiti kao podijum za manipulaciju i toksičnost. Ta fuzija realno “ja-idealno ja” je i jedan od glavnih razloga za onu svima prepoznatljivu “nadobudnost” i “uobraženost”, kojom se laički narcisoidne osobe često opisuju. Na primer, osoba je vozač autobusa, ili radi na kiosku, a kada dođe kući ponaša se kao da je šef autobuske stanice, direktor preduzeća, vlasnik lanaca restorana, itd. Ili, osoba je pročitala jednu knjigu iz psihologije i već misli da sve zna, da je najveći psiholog, te “drži predavanja” svojim prijateljima psiholozima na teme psihologije (očigledno i namerno navodim primer iz ličnog iskustva). Ironično, ovo se dešava usled toga što narcisi često imaju strogog i kažnjavajućeg unutrašnjeg kritičara: stoga, njihov lažni self mora konstantno da koristi prethodno navedene manevre kako bi izbegao surovu kaznu (realnosti).

Dakle, narcisu-vozaču autobusa super ego konstantno nameće osećanja  niže vrednosti, jer je “samo vozač autobusa”, te se njegov ego brani od te užasne slike bezvrednog bića tako što mutira u hibridni, lažni ego. Taj hibrid ima zadatak da na nesvesnom, i može se reći, fantastičnom nivou, obmanjuje i sebe i druge, te na taj način “dokaže” prestrogom kritičaru i njegovim projekcijama na okolinu da nije toliko ništavan i jadan. Tako se dešava da se osoba pretvara u progonitelja i projektovanjem svog unutrašnjeg psihičkog sveta na druge, postaje otelotvorenje sopstvenog unutrašnjeg kritičara. Usled toga, narcisoidna osoba će najčešće biti prva ta koja će kritikovati i omalovažavati druge, upravo u onim domenima u kojim je najviše duboko nezadovoljna sa samom sobom. Narcis u drugima za koje smatra da imaju “gori” posao od njega, da su “jadni i bedni”, da su “klošari”, “glupi”, “bludnici” itd, vidi refleksiju svog “jadnog i bednog” sebe, tj sve ono što prezire i čega se plaši kod sebe. Druge osobe će svojom konfliktnošću i reagovanjem na ovo traženje narcističke zalihe  potpaljivati njegov bes i osećaj bezvrednosti, a submisivnošću izazivati prezir i osećanje nelagodnosti, te najčešće postaju žrtve narcističke toksičnosti.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)

One thought on “19. Patološki narcizam i unutrašnji kritičar

Comments are closed.