18. Disfunkcionalna organizacija ličnosti: uvod i terminološka napomena

Pre nego što počnemo sa konkretnom analizom spektra ličnosti, napomenimo da ćemo se od sada na određenim mestima u tekstu služiti terminom “disfunkcionalna organizacija ličnosti”, izbegavajući klasičan termin “poremećaj ličnosti”. Termin koji smo mi izabrali tako stavlja fokus na specifične aspekte organizacije i strukture osobe, pre nego na generalizovano shvatanje ličnosti kao “poremećene”. Štaviše, čak i termin “disfunkcionalna organizacija ličnosti” koristimo uz rezervu, te stoga, moramo pružiti objašnjenje zašto i na koji način koristimo taj termin, a pre svega ćemo upoznati čitaoca sa uobičajenim definicijama. Radi lakše komunikacije, počećemo od termina “poremećaj ličnosti” koji se standardno koristi u psihološkoj literaturi. Termin “poremećaj ličnosti” se u literaturi definiše kao pervazivan i konstantan obrazac neadekvatnih ponašanja, hronična maladaptacija na okolinu. To je za osobu karakterističan i trajan obrazac ponašanja, mišljenja i osećanja koji prilično odudaraju od onog što je uobičajeno. Takve “devijacije” se obično javljaju u sferi volje, nagona i emocija. Dakle, na “poremećaj” se u ovom smislu gleda kao na neprilagođenost svakodnevnim uslovima života, u interpersonalnim odnosima, kao i na postojanje disfunkcionalnih stavova i ponašanja. Osoba trpi negativne posledice zbog toga, a bitan naglasak je i da okolina često trpi posledice. Te negativne posledice su uglavnom vezane za interpersonalne relacije.

Ovakva definicija je “knjiška”, da se tako izrazimo, i sa njom možemo da se složimo ili ne složimo u raznim aspektima. Ona je takva jer očigledno koristi onome ko ju je stvorio i trenutno je prihvaćena kao adekvatna u naučnim krugovima. Ipak, ovakva definicija je u isto vreme i uska i preopšta, te se stoga može tumačiti na razne načine pa i zloupotrebiti. Takođe, sama reč “poremećaj” je kompleksna za definiciju i sastoji se od raznih semantičkih i socijalnih “učitavanja” koja čine postupak definisanja znatno otežanim. Reč “poremećaj” ili “devijacija” konotira “nešto” što odudara od “nečega”. To znači da moramo znati i od čega tačno odudara, odnosno moramo imati konkretno definisanu referentnu tačku. U ovom slučaju, referentna tačka za “poremećaj” je “normalnost”. Dakle moramo, pre svega, znati šta je normalno da bi znali šta je poremećeno, tj. šta od čega odudara i zašto. Problem je što definicija “normalnosti” nije konstantna i ne može se svesti samo na socijalni aspekt. Ne možemo “normalno” definisati samo ono što je određeno kao prihvaćeno od strane društva, jer smo tokom istorije imali veliki broj situacija gde su se društvene norme i zakoni menjali u drastičnoj meri, što je uticalo na ponašanje kako pojedinca, tako i grupa u celini.

Sam termin “normalnosti” je sam po sebi toliko već iskompromitovan da, ukoliko se upustimo u filozofsku raspravu ovde, nećemo stići do onoga što je cilj teksta, a nećemo uspeti da pružimo konkretan odgovor ni na to pitanje. Kako bismo izbegli zamke semantičke filozofije pa i socijalnog konstrukcionizma na ovom mestu, reći ćemo da trenutno ne postoji jedan, konkretan odgovor koji je konačan, već da je rasprava i dalje u toku; ali ćemo se mi uz ograničenje, koristiti određenim terminima čisto deskriptivno, radi lakšeg opisivanja i sporazumevanja sa čitaocem. Reči “disfunkcionalna organizacija ličnosti”, “devijacija”, “patološko” i “normalno” ćemo dakle koristiti kao opisne kategorije radi lakše komunikacije u trenutnom nedostatku boljih, adekvatnijih i konkretnijih termina, a u cilju olakšavanja čitanja. Još jednom, naglašavamo da i čitalac koristi i interpretira ove termine sa rezervom, a svakako ga podstičemo da sam istražuje i pronađe alternativne termine kojima bi se izbegla potencijalna stigmatizacija.

Čovek je zatvoren unutar svog uma i rob je vlastitih (međusobno konfliktnih) impulsa, koji stalno prete da pređu u disfunkciju – ukoliko prevlada jedna od sila. Kada se na to doda pritisak spoljašnje sredine, imamo jednu nezavidnu situaciju. Održavanje tog balansa, uz pronalaženje i ostvarivanje sopstvenih potencijala i životne slobode, nije nimalo lak zadatak. Ovo predstavlja veliki izazov za svakoga od nas.

Moramo međutim, pružiti i makar neku polaznu tačku u definisanju, kako bismo mogli izgraditi barem nekakvu logičku i opisnu strukturu preko koje ćemo sagledati problematiku. Normalnost u ovom smislu predstavlja ono stanje koje nužno označava ekvilibrijum „ja-ja“, „ja-ti“, „ja-okolina“ (i „okolina-okolina“). Dakle, da bi nešto bilo “normalno” (što se ove problematike tiče), mora rezultirati u trodimenzionalnom većinskom skladu: unutrašnjem skladu kod osobe (mentalno i biološko skladno funkcionisanje), skladu osobe sa drugom osobom (funkcionalni interpersonalni odnosi), skladu osobe sa okolinom (poštovanje bazičnih društvenih normi i prirodnih zakona) i skladu društva sa ostalim društvima, te sa prirodnom okolinom. Iz toga automatski sledi i definicija poremećaja, koji možemo označiti kao stanje očiglednog unutrašnjeg nesklada, sistematskog nesklada u interpersonalnim odnosima i ponavljanog  konflikta sa spoljnom okolinom, uz dodatak da sve to mora imati negativne posledice po obe strane. Ukoliko površinski nesklad (recimo, sa sredinom) ima pozitivne posledice i po osobu, kao i po sredinu (recimo, klasičan arhetip “ludog umetnika” ili “genija naučnika”), onda ne možemo na prvu loptu govoriti o nečemu nepoželjnom. Reč “sklad” ne znači nužno totalno i kompletno slaganje sa aspektima sebe, odnosno, kada je reč o skladu sa drugima, to nikako ne znači da se dve osobe moraju slagati u stavovima, mišljenjima, emocijama, ciljevima, itd. Najprostije rečeno, pod skladom podrazumevamo funkcionalan odnos sa pozitivnim posledicama po razvoj i dobrobit obe strane, odnosno neutralan odnos, ili prestanak odnosa kada postane disfunkcionalan za jednu ili obe strane, bez negativnih posledica za jednu ili obe strane. Ovo je, naravno, idealna situacija kojoj treba težiti, ali mi smo svakako svesni da je ovo veoma retko samim tim jer je ljudski um fluidan i u konstantnoj promeni, te se i sama definicija ne može interpretirati u striktnom i bukvalnom smislu, već uzevši u obzir ovu osnovnu “kontrolisanu nestabilnost” ljudskog uma.

Takođe, reč “poremećeno” nije sinonim za “bolesno”, u medicinskom smislu reči i ovde nikako ne služi za označavanje i etiketiranje jedinki u društvu, već za odstupanje od skladnog funkcionisanja (prethodno definisanog), gde imamo slučaj samougrožavanja i ugrožavanja drugih, uz očigledne negativne, destruktivne, psihološki degenerativne posledice po jednu ili obe strane. Uopšte uzevši, termin “poremećaj”  ima jaku socijalnu konotaciju jer uveliko zavisi od trenutnih definicija normalnosti i društvenih normi i zakona, koje fluktuiraju i nisu stabilne.

Zaključak je da ćemo mi taj osetljiv termin, kao i ostale termine, ovde da koristimo ne u smislu etiketiranja i podržavanja socijalne kontrole, već u smislu označavanja tipova ličnosti, koja je u neskladu sa sobom i okolinom, toksična je kako po sebe, tako i po okolinu i na osnovu toga sve strane trpe negativne posledice. Tako ćemo i termine iz psihološke i kliničke literature (“narcisoidna ličnost”, “granična ličnost”, itd.) koristiti uz rezervu, kao deskriptivne i prediktivne okvire, a ne kliničke i medicinske termine (pogotovo ne kao fraze u koje su učitane socijalne mere i predrasude). Ti deskriptivni okviri, njihova definicija i sistematizacija su stvoreni od strane stručnjaka koji su ih proučavali kako bi što bolje razumeli čoveka – a to gde i kako se oni koriste, da li se zloupotrebljavaju ili ne, nije tema ovog izlaganja. Na ove termine ćemo gledati isključivo kao na kategoričke sisteme, koji su klasteri, obrasci i skupovi crta ličnosti, ponašanja, navika, emocija i stavova na koje često nailazimo u istom paketu. Oni će nam pomoći da lakše opišemo i razumemo profil i sklop određenih ličnosti, kako bismo stekli pouzdanu psihološku sliku kako o drugima, tako i o nama samima.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)