17. Struktura ličnosti roditelja, članova porodice i unutrašnji kritičar

Jedna od najvažnijih karakteristika čoveka je njegova sposobnost za društveni život, a u vezi s tim, međusobni uticaj koji ljudi imaju jedni na druge. Čovek je stvorenje koje ima veoma kompleksan unutrašnji svet i koji je definisan razvijenim intelektom i ličnošću, pa su stoga i interakcije između različitih članova društva veoma kompleksne i sveprožimajuće. Nema diskusije o magnitudi međusobnog uticaja ljudi koji su blisko povezani na ove karakteristike, a posebno na razvoj ličnosti. Ove stvari jesu očigledne, ali ih moramo ponovo naglasiti, jer ćemo u ovom poglavlju konkretno govoriti o crtama ličnosti koje su od značaja kada je reč o toksičnoj psihologiji. Počevši od ranog detinjstva, gde su roditelji ti koji imaju ogroman, krucijalan uticaj na razvoj ličnosti deteta; preko perioda odrastanja, adolescencije i mladosti, gde interakcija sa vršnjacima, prijateljima i partnerima nastavlja da dalje oblikuje naše unutrašnje (ali i spoljašnje) biće; pa do odraslog i kasno odraslog doba gde se svi ovi uticaji prožimaju, sažimaju, integrišu, uz dodatak novih interakcija u kontekstu radnog mesta (karijerni domen), sekundarne porodice i odnosa sa društvom u celini. Može se reći da tokom čitavog života, ljudi neprestano imaju uticaj jedni na druge i to u velikom delu psihološkog univerzuma.

Kao što smo već nekoliko puta naglasili, roditelji, odnosno primarni negovatelji i njihove ličnosti su “stubovi”, osnove, modeli, katalizatori i podstrekači razvoja naših ličnosti. Prvo, napomenimo da je roditeljstvo najverovatnije jedna od najkompleksnijih misija, jedan od najtežih zadataka i najzahtevnija obaveza. Čak i onaj ko nije roditelj može doći do tog zaključka samim tim jer se u tom procesu bavimo jednom veoma kompleksnom tvorevinom univerzuma – čovekom. Oblikovanje i stvaranje čoveka, vrhunca intelektualnog stvaranja u kosmosu (koji mi trenutno poznajemo) ne može, a da ne bude posao koji zahteva sve resurse, ali i dosta znanja, žrtvovanja, odricanja, mukotrpnog rada, a često i iscrpljivanja čitavog bića. Na kraju, ono što pridodaje težini ovog posla je to što je ishod nepredvidiv. Niko ne zna i ne može tačno znati kakav će čovek biti sutra njegovo dete i kako da tačno uradi pravu stvar, kako bi ga oblikovao na adekvatan način. Ličnost čoveka je jedan od najnepredvidljivijih fenomena u prirodi. Stoga, biti roditelj je samo po sebi već uloga koja nije zahvalna i zaslužuje svako poštovanje.

Kako čitalac ne bi pogrešno shvatio poruku koju ovde iznosimo, važno je napomenuti da se, kada se govori o uticaju roditelja kao potencijalnom toksičnom faktoru po razvoj deteta, ovde nikako ne radi o značajnom i nužnom roditeljskom intelektualnom i fizičko-zaštitničkom autoritetu u mlađim danima deteta. Roditelj već zna šta je opasno a šta nije, pa može zaštititi dete; ili je već stekao neke mudrosti koje bi bile korisne za dete i pomogle mu da kvalitetnije živi. Roditelj je zato veoma važna figura u njegovom životu i može igrati ključnu ulogu u poboljšanju načina života deteta. Stoga se može reći i da je roditeljstvo jedna velika, plemenita dužnost, kojom se oblikuju ljudi i gde bi krajnji ishod trebao da bude stvaranje psihički usklađene osobe koja živi smislenim, svrsishodnim, autentičnim životom.

Upravo stoga, mi u ovom tekstu obraćamo pažnju na negativne aspekte (čak i one najsitnije) odrastanja. To radimo, prvo zbog razumevanja sebe i svojih iskustava (nalaženja uzroka), a drugo, kao upozorenje svima nama da ne činimo ovakve greške kao odrasli. Toksična psihologija se treba identifikovati kako iz razloga shvatanja nas kao ličnosti, tako i da bi se ona osvestila i izbegla u našem ponašanju u bilo kojem aspektu naših života i u bilo kojim odnosima (roditeljskim, partnerskim, poslovnim, prijateljskim).

Još jedna napomena – prethodno navedene primere odnosa roditelj-dete i neadekvatne, tj. „toksične“ mehanizme vaspitanja ne nalazimo svugde, već u specifičnim kontekstima i kod osoba sa određenim crtama ličnosti. Dakle, nije svako u opasnosti da postane toksičan roditelj (to je zapravo veoma teško velikom broju ljudi čak i da hoće) i da doprinese razvoju patološkog unutrašnjeg kritičara kod deteta, mada situacija ima poprilično mnogo. Stoga, ne treba se plašiti i zazirati od izučavanja psihologije kako se ne bi kod sebe izazvao osećaj krivice ili pritiska, odnosno razviti “overthinking” (termin je namerno ostavljen na engleskom) nad najsitnijim sitnicama.

Ipak, prilikom izlaganja o ego-stanjima i ulogama (roditelj-dete-odrasli) dotakli smo se opisa crta ličnosti roditelja za koje postoji ozbiljna verovatnoća da oblikuju dete na neadekvatan način. To je negativna strana „kontrolišućeg“ roditelja (autokratski, okrivljujući, neempatičan) i negativna strana „brižnog“ roditelja (gušeći, invazivan i previše zaštitnički). Takođe, obrasci afektivnog vezivanja i roditeljski stilovi takođe zavise od toga kakav je roditelj i mi smo tamo naveli neke osobine.

Pre nego što nastavimo, moramo definisati ličnost. Šta je zapravo ličnost? Postoje razne definicije ličnosti, a pošto ovo nije fakultetski udžbenik iz psihologije, mi smo odabrali jednu, prema našem mišljenju najprikladniju za potrebe daljeg izlaganja. Ličnost je “dinamička organizacija onih psihofizičkih sistema unutar individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i njen karakterističan način mišljenja“. Dakle, ličnost je konstrukcija, kompleksan sklop raznih mentalnih i bioloških aspekata, koji stoje iza celokupnog psihološkog, a s tim u vezi i biološkog života osobe. Obrasci ponašanja, osećanja i mišljenja su određeni specifičnim sklopom ličnosti. Ova definicija je očigledno kompaktna i skraćena, ali nam daje osnovu za dalje izlaganje. Vratićemo se na ovo pitanje kasnije.

Iako nemamo mesta da ulazimo u detaljnu analizu i psihopatologiju, možemo da se detaljnije pozabavimo nekim konkretnim crtama ličnosti roditelja koje mogu dovesti do loših posledica po dete (ukoliko se ne kontrolišu, naravno). Napomenimo i to da ovo nikako nije ultimativno „profilisanje ličnosti“ u smislu da sada neko treba da šeta ulicom i okrivljuje ljude da su loši roditelji samo zato što imaju određenu crtu. Ovo izlaganje isključivo i jedino nama služi zato da bismo bolje razumeli čitavu psihologiju i predstavlja samo jedan deo slagalice.

Zanimljivo je da dobar broj preterano kritičnih roditelja karakteriše prisustvo jakog patološkog unutrašnjeg kritičara. Tako, neki roditelji, čiji su roditelji bili toksični, postaju i sami toksični. To svakako ne važi za sve i zavisi od ostalih aspekata ličnosti i ostatka porodice. Na primer, dešava se da neki ljudi sa izuzetno niskim samopouzdanjem (koje je uvek posledica jakog unutrašnjeg kritičara), a koji imaju agresivne tendencije i potiskuju bes, na kraju imaju decu koja su takođe niskog samopouzdanja i potiskuju emocije. Ali se isto tako dešava da neki ljudi sa takođe jakim unutrašnjim kritičarem, ali bez agresivnih tendencija, sasvim lepo izvedu decu na pravi put emocionalne zrelosti.

Izvesna doza poremećenosti interpersonalnih odnosa i disfunkcionalna primarna porodica, ili loši odnosi sa ostatkom porodice su takođe jedan od velikih faktora rizika. Roditelji koji su toksični uglavnom imaju teškoće komuniciranja sa drugima (suviše se stide, povučeni su previše u sebe, ili su pak preterano konfliktni, otvoreno agresivni, narcisoidni, itd). Karakteriše ih često i slabost uvida u sopstvene emocije i sopstvena psihička stanja. Takođe, neretko je prisutan i intenzivan osećaj neadekvatnosti, konstantne potrebe za pažnjom i ugađanjem, ali i ego-centrizam i sebičnost. Toksičan roditelj će se preterano koristiti mehanizmima odbrane, negiraće, projektovaće i potiskivaće. Svestan ili nesvestan osećaj krivice je maltene uobičajen, a imamo i intenzivan strah od odbacivanja. Sve ovo zajedno, ukoliko se ne iskontroliše, doprineće da i sa decom imaju neadekvatne, disfunkcionalne odnose i da se njihova svakodnevna patologija prosto „prelije“ na odnos sa detetom.

Filozofi i pesnici često opisuju svet kao surov – bilo to tako (jednostavno rečeno) ili ne, roditelji i uska porodica su prva linija odbrane od spoljnih negativnih sila i prvi stožer naše ličnosti. Čovek, čija je porodica upravo taj faktor koji izaziva patnju, nalazi se u teškoj poziciji.

Iz dosadašnjeg izlaganja jasno je da ponašanje okoline ne mora biti otvoreno kritizerski, kažnjavajuće i agresivno da bi se svrstalo u toksičnu psihologiju koja stvara patološkog unutrašnjeg kritičara. Ono neretko zauzima prikrivenu i indirektnu formu, gde toksičnost nije očigledna, već deluje nevidljivim putevima. U tom slučaju govorimo o pasivno-agresivnom ponašanju i ono se definiše kao svako ponašanje koje svesno ili nesvesno ima za cilj da indirektno (tj. bez upotrebe otvorene agresije) dovede do negativnih posledica po drugu osobu (Simon, 2010). Mi smo već do sada pomenuli par primera pasivno-agresivnog ponašanja roditelja koje je na neki način namerno tj. svesno upotrebljeno kako bi se uticalo na dete. Posebno mesto zauzima slanje sarkastičnih opaski prema detetu (sarkazam je inače u veoma velikom broju slučajeva kanalisanje pasivne agresije) kao i cinično i licemerno ponašanje, stavljanje u prikrivene “double-bind” situacije itd. Međutim, isto tako možemo govoriti i o ličnostima roditelja koji su nesvesno, tj. sistematski i prema svima (uključujući i sebe) pasivno-agresivni i ovo je već teže primetiti (Whitman et al. 1954).

Ovde imamo slučaj da osoba nikako ne uspeva da se uklopi u roditeljsku ulogu, pasivno odbijajući obaveze, bežeći od odgovornosti, izolujući se od drugih itd. Iako u ovom slučaju osoba to najčešće radi jer je nezadovoljna sobom, svojim životom i oseća agresiju prema sebi i okolini, ali ne želi direktnu konfrontaciju (te to ispoljava tako što pasivno odbija i izbegava), dete to može interpretirati na ličnoj osnovi i kriviti sebe za neadekvatnu interakciju sa P-A (pasivno-agresivnim) roditeljem. Roditelj može biti nenamerno hladan prema detetu jer se oseća “praznim iznutra” i nema volje da živi život kojim je nezadovoljan; može se desiti da nesvesno odbacuje dete jer ne voli svog partnera, a dete ga podseća na njega (nekad i samo po fizičkom izgledu – zamislite da treba da volite nekog ko liči na osobu koju ne podnosite), ili je više vezano za drugog roditelja (te tu imamo projektivnu agresiju). U pasivno-agresivno ponašanje spada i auto-sabotaža gde npr. osoba nesvesno sabotira interakcije i odnose sa drugima iz straha od neuspeha, samo-kriticizma, nesvesne mržnje prema sebi i slično. Sve ove situacije su teške za razumevanje čak i kada smo odrasli, a činjenica je da su one za dete naročito konfuzne i nejasne. One su, usled toga, dobar razlog za dete da počne da krivi (kritikuje) samo sebe i oseća se neželjeno i neadekvatno.

Neki autori (Forward, 1989) su se posebno pozabavili ekstremno toksičnim načinima roditeljstva, te su došli do nekoliko različitih kategorija roditelja i njihovih karakteristika, tj. ponašanja koje imaju veoma negativan uticaj na dete (mi dodajemo, dovode do formiranja patološkog unutrašnjeg kritičara):

  • Neadekvatni roditelji – konstantno fokusirani na svoje probleme, ne snalaze se dobro u svojoj ulozi što često rezultuje tome da su deca “roditeljizovana” i brinu se o njima; dolazi do obrtanja uloga
  • Kontrolori – koriste se manipulacijom, izazivanjem krivice i drugim sredstvima kako bi podveli dete pod svoj uticaj i upravljali mu životom
  • Alkoholičari – žive u svom iluzornom svetu, disocirani i izolovani, sa čestim promenama raspoloženja usled konzumacije supstanci
  • Verbalni zlostavljači – otvoreno ili prikriveno toksični, koriste sarkazam, kritiku i nipodaštavajuće reči u cilju demoralizovanja deteta i ubijanja njegove individualnosti
  • Fizički zlostavljači – prazne svoj ogroman bes prema sebi, svojoj okolini i svom životu na dete uz istovremeno svaljivanje krivice za svoju “nesreću” i patološko ponašanje na njega
  • Seksualni zlostavljači – najekstremnija kategorija, dete je seksualno iskorištavano bilo na otvoren bilo na prikriven način, rezultujući gubitkom detinje “nevinosti” u svakom smislu i javljanjem ogromnih trauma

Napomenimo da sve ove karaktiristike koje smo naveli do sada ne znače da su roditelji, koji jednom ili ponekad slučajno (npr. usled velikog stresa) ispolje ovakva ponašanja (ne računamo naravno poslednju kategoriju) toksični po dete, osim kada je reč o ekstremnim slučajevima traumiranja gde je dovoljna i jedna situacija nakon koje će dete trajno nositi ožiljak. Da bi govorili o toksičnom roditeljstvu, potrebno je da sistematstko neadekvatno ponašanje prema detetu bude prisutno duže vreme. Isto tako, ne znači da ljudi koji imaju navedene karakteristike i često se ponašaju toksično, automatski imaju i neki “poremećaj ličnosti” (klinički rečeno) ili neku drugu psihopatologiju (opet napomena zbog korišćenja termina: ukoliko nije reč o teškim oblicima ponašanja).

Međutim, postoje i ekstremniji slučajevi problematičnih roditelja gde je veća verovatnoća da naiđemo na decu sa veoma jakim unutrašnjim kritičarem ili većim psihološkim teškoćama. To je posebno izraženo kod nekih disfunkcionalnih struktura ličnosti kao što je patološki, maligni narcizam, agresivne granične ličnosti, da ne govorimo o ekstremno antisocijalnim ličnostima. Opet, ne mora ni ovo da znači ukoliko osoba (roditelj) uspe da iskontroliše svoju disfunkcionalnost, ukoliko radi na sebi ili ukoliko se svesno trudi da njena problematičnost ne utiče na odnos sa detetom.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)