16. Posramljivanje od strane drugih: toksični sram i socijalna anksioznost

Napomenimo i jedan mehanizam koji je usko vezan za sve ovo do sada rečeno, a jedan je od bitnih aspekata toksične psihologije. On je deo mnogih već pomenutih postupaka neadekvatnog ponašanja prema ljudima tokom ranog iskustva, i tokom odraslog doba, ali mi smo ipak odlučili da ga izdvojimo i sagledamo kao konkretnu celinu, radi lakšeg formiranja celokupne slike. Taj mehanizam je posramljivanje, tj. preterano i sistematsko izazivanje srama kod deteta.

Međutim, prvo moramo da definišimo pojam srama, tj. stida (što su sinonimi). Naime, svako od nas doživljava situacije koje može da opiše kao one gde je doživeo “sram”, “osramotio se” ili je upao u stanje gde ga je “sramota”, da kaže da se stidi ili da se postideo svojih postupaka, reči i tako dalje. Sram se definiše kao kompleksna emocija ili emocionalno stanje u kojem osoba oseća krivicu zbog svojih postupaka, ali (vrlo bitno) onih postupaka (ponašanja, emocija, itd) koji su mogli drugi da vide-čuju. Dakle, sram je uvek vezan za socijalnu sredinu, tj. za druge ljude i njihovu percepciju o nama i našem ponašanju. S druge strane, osećaj krivice sam po sebi ne mora da podrazumeva druge ljude ili činjenicu da je to “loše” ponašanje opaženo, već se možemo i sami sa sobom osećati krivim za nešto što niko ne zna. Na primer, možemo osećati krivicu što imamo “loše” misli ili što nismo postigli nešto što smo hteli, što smo propustili priliku da unapredimo svoj život. Možemo se osećati krivim za nešto, ali to nije sram. Naime, krivica prelazi u sram tek kada to otkrijemo nekom. Nekom smo odali svoje najdublje tajne pa nas je sramota kasnije od te osobe jer znamo da ona to zna. Dakle, krivica oko nečega nije sram dokle god neko drugi za to ne sazna, te tako dolazimo do zaključka da je sram zapravo socijalni fenomen.

Upravo ta činjenica, da je sram socijalni fenomen, dovodi nas do ključne tačke u ovoj problematici. Sram je tvorevina socijalnog okruženja i nastaje samo onda kada se “prekrše” socijalne norme, dakle pravila okoline i konteksta, podrazumevajući da su te norme prethodno usvojene (introjektovane). Stoga, zaključak je da je osnova srama zapravo u introjektovanim socijalnim normama: to je svest o tome da su prekršene, uz spoljašnju kaznu, koja može biti ili projektovana ili realna. Isto tako, oko nečega čega se sramimo u društvu, ne moramo osećati krivicu kada smo sami. Tako, sram ima dve dimenzije – projekciju sopstvene unutrašnje krivice i krivicu od percipiranog kršenja socijalnih normi. Na primer, može se desiti da nam spadnu pantalone/haljina u sred kuće. Prvo što ćemo uraditi, to je da se osvrnemo okolo da vidimo da li nekog ima, da li nas je neko video. Ako nas niko nije video – ništa strašno, desilo se što se desilo, navukli smo odeću i nastavljamo dalje. Tu čak nemamo ni taj osnovni osećaj krivice; šta je tu strašno što nam je spala odeća?. Ili još bolji primer, kada smo potpuno goli. Nije prirodno osećati krivicu kada smo goli sami sa sobom (ako neko oseća i tada krivicu u pitanju je patološka krivica koja ima kompleksnu nesvesnu dinamiku, o tome ćemo kasnije). E sada, zamislimo da nam se obe stvari dese dok smo recimo u gradskom prevozu. Tu ne samo da imamo ekstreman osećaj krivice, nego se javlja ogromna anksioznost izazvana činjenicom da je u nas uprto jedno dvadesetak pari očiju koje su upravo videle šta se desilo. Taj osećaj anksioznosti zbog toga što percipiramo da smo prekršili socijalnu normu (norma je ovde, “gradskim prevozom se ne vozi spuštenih pantalona/haljine ili goli kao od majke rođeni“) naziva se sram.

U našem slučaju, gde obraćamo pažnju na ranu istoriju osobe, roditelji (staratelji), tj. bliža okolina deteta su oni koji izazivaju sram kod deteta. Dete može da se oseća krivim ili ne zbog nečega što je uradilo, pomislilo, nekog aspekta ponašanja, itd. To je njegovo “privatno” osećanje i zavisi od toga o čemu se radi, kakav je kontekst, od individualnih razlika, bazičnog karaktera, dotadašnje pedagoške istorije, itd. Međutim, dete počinje da oseća sram tek nakon momenta identifikovanja određenog ponašanja kao “lošeg” iz očiju drugih (govorićemo za sada samo o spoljnjim ponašanjima deteta radi lakšeg izlaganja), tj. tek nakon kazne od strane trećeg lica, odnosno okoline za neko njegovo ponašanje. Da bi stvorila osećaj srama, a ne samo krivice, ova vrsta kazne je takve prirode da se povezuje sa pretnjom od odbacivanja od strane okoline, tj. izneveravanja očekivanja, “pada u očima” drugih. Uzgred, kada se detetu povrh psihološke ili fizičke kazne za ponašanje (batine, zabrana izaska, oduzimanje prava ili predmeta, pa čak i otvoreno odbacivanje, itd.) kaže i “kako te nije sramota” ili “treba da te bude sramota”, to se naziva eksplicitnim posramljivanjem. Navešćemo neke konkretne primere eksplicitnog posramljivanja iz stvarnog života:

  • “Pogledaj se na šta ličiš, svi će da ti se smeju u školi”
  • “Kako te nije sramota da se tako glupiraš, ne priliči ti, prestani da glumiš malu bebu”
  • “Gledaj tvoje drugare kako su dobri, a ti se ponašaš kao…(ubaciti uvredljivu reč)
  • “Svi su dobili dobre ocene, samo si ti ispao/la glup/a”
  • “Treba da se stidiš sebe, kako te nije sramota to da pričaš?”
  • “Prljav/a si kao svinja, nije te sramota da tako ideš okolo”
  • “Tvoj drug ne razgovara tako sa svojom majkom”
  • “Razočarao/la si me svojim ponašanjem”
  • “Sram te bilo da tako jedeš rukama!”
  • “Smešna si u toj haljini, sve će da ti vide debelu zadnjicu”
  • Posebno destruktivno: otvoreno podsmevanje ili smejanje detetu, zbijanje šala na njegov račun pred drugima

Dakle, prvi put (a nakon toga i sistematski) kada ga neko kazni za nešto u smislu da to eksplicitno poveže sa kršenjem očekivanja i normi okoline (bilo trenutne ili projektovane), od tada se to “nešto” povezuje sa socijalnim očekivanjima i postaje prenešeno i na okolinu. To “nešto” nije više privatna stvar deteta, nije samo njegova lična krivica, već osećaj koji sledi zbog tog “nečega” postaje vezan za reakciju okoline na to. Taj osećaj, iz ugla onoga koji vaspitava, se postepeno isprepliće sa strahom i pretnjama od odbacivanja i ekskomunikacije od strane drugih. Taj “strah” tj. anksioznost koja se javlja kao odgovor na ovakav tretman naziva se sram. Sledeći put kada dete isto to uradi, javiće se interni osećaj krivice, a ako ga neko vidi, negativna reakcija okoline će ponovo izazvati osećaj straha od kazne. Dete će se postideti. Mehanizam se utvrđuje, a stid se kasnije često oseća i bez eksplicitne kazne okoline – dovoljno je samo da je kritično ponašanje registrovano od strane nekog u okolini (“neko me je video/čuo”). Dakle, ponovo imamo slučaj introjektovanja stroge socijalne sredine u psihološki ekosistem pojedinca i to u onaj deo koji se bavi “vaspitavanjem” osobe. Stoga i kod osećaja srama i stida imamo direktno unutrašnjeg kritičara na delu.

Kao što smo napomenuli, sasvim je normalno i svakodnevno da se nečega postidimo, jer svako od nas ima u različitoj meri razvijen super-ego / kritičara / unutrašnjeg roditelja koji služi kao imago i predstavnik socijalne okoline u glavi čoveka. Osećaj srama i stida se javlja zato što je proces posramljivanja bio sastavni deo detinjstva svakog od nas i možemo reći da je usko povezan sa načinom funkcionisanja čoveka u društvu. Bez osećaja krivice nema utvrđivanja internog morala osobe, a bez osećaja srama nema utvrđivanja eksternog morala i poštovanja socijalnih konvencija, što su faktori nužni za funkcionisanja današnje civilizacije.

Međutim, mi ovde pričamo o preterivanju, odnosno ekstremnim slučajevima. Kada se proces posramljivanja odvija prema pravilima toksične psihologije, tj. kada je kazna posramljivanja “slučajna”, tj. nepredvidiva, nema uvek eksplicitno izražen smisao i svrhu, primenjuje se i za najsitnije stvari, izvodi se ekstremno i sistematski – javlja se veliki problem. Taj problem se javlja u vidu kompleksa emocija, stanja i ponašanja koji su onesposobljavajući za osobu i uveliko usporavaju razvoj ličnosti, a koji se mogu nazvati objedinjenim terminom “toksični sram” ili “toksični stid”. Ukratko, ovo je ekstreman osećaj srama za maltene svaku sitnicu i na neki način, sveprisutni osećaj stida zbog svog sopstvenog postojanja.

Osećaj srama ili stida je često povezivan sa pokrivanjem sopstvenih očiju kada se javi, ili dok traje osećaj. Ovo nije slučajno, jer psihološki simbolizuje želju da osoba zapravo prestane da vidi, tj. bude svesna svoje okoline koja osuđujuje, ili na koju se projektuje internalizovan sudija/kritičar.

Osećaj stida, kao što smo videli, pored jakog osećaja krivice, u svojoj osnovi uvek mora da sadrži i jak osećaj straha od kazne od strane okoline. Ta kazna može biti napuštanje, ekskomunikacija, odbacivanje, psihološka tortura (npr. ismevanje i vređanje), materijalna i fizička kazna, itd. Kada je taj osećaj prejak, javlja se i za najmanje sitnice, tj. ponašanja koja ne bi trebala da izazivaju stid, govorimo o toksičnom sramu. Ona su proizvod neadekvatnog i patologizovanog procesa posramljivanja, koji je uglavnom sistematski i preuveličavan.

Primeri situacija koje smo naveli gore su u ovom slučaju ekstremizovani, ponavljaju se često i bez potrebe. Posebno je toksično kada se ovakve situacije namerno izvode pred drugima. Cilj je da se detetu pokaže da, ne samo da se razočarava kažnjavalac (roditelj), nego i da dete “vidi” kako se posmatrači i drugi u okolini “razočaravaju” u dete. Poslednja situacija, otvoreno ismevanje, ruganje, ponižavanje, smejanje detetu u lice, itd. za neko njegovo ponašanje, izgled, izgovoreno mišljenje i to pred drugima, je svakako jedna od najtoksičnijih. Ovakve situacije deluju na više nivoa, jer je prvo:

  • dete ismejano i poniženo od strane njegovog najbližeg;
  • drugo, okolina, tj. osobe prisutne vide i svesne su da je dete poniženo i dete je svesno da su oni svesni, te ima dodatni stid zbog prisustva drugih;
  • treće, sasvim je moguće da i oni učestvuju u posramljivanju; dete to ne zna ako oni to ne pokažu, ali misli da je tako, pa se javlja još veći osećaj straha od odbacivanja;
  • četvrto, ostali mogu i eksplicitno da učestvuju u ismevanju i pridruže se kolovođi, što je svakako najgori scenario (ali nažalost nije ni redak).

Opet, moramo naglasiti da posramljivanje uglavnom izaziva kasnije toksičan sram samo ukoliko je “patologizovano”, tj. ako se situacije prethodno navedenih slučajeva kažnjavanja socijalnim pretnjama odvijaju prečesto, a zahtevi za “savršenstvom” deteta su preterani. Na primer, roditelj posramljuje dete skoro svaki put kada sa njim ima interakciju, recimo, svako jutro čim ga vidi prigovori mu nešto za izgled; posramljuje ga za svaku ocenu koja nije petica; svaki put kada jede ispadne “prljava i nepažljiva svinja” u očima drugih; više puta u kratkom vremenskom periodu se upoređuje sa vršnjacima uz kritiku kako ono nije kao oni; kada progovori nešto u gostima ispravlja mu se gramatika, ton, način govora, stav; posramljuje se kada ide u toalet; kada razmišlja o suprotnom polu ili izjavi nešto na tu temu, i slično. Ima previše primera da bi ih sve naveli, a napomenimo i to da su ovo ekstremni primeri i samo neke od mogućih situacija.

Vratimo se sada na još jednu stvar koja je bitna, a koju je čitalac verovatno i primetio: posramljivanje kao kazna je veoma slično “tipičnim” kaznama i toksičnim mehanizmima koje smo prethodno naveli. To je zato što svi ovi mehanizmi u sebi sadrže iste principe toksične psihologije i u suštini deluju na isti način – aktivacijom i patologizacijom unutrašnjeg kritičara. Stoga, sram se može javiti i bez eksplicitnog naglašavanja i korišćenja onih specifičnih fraza tipa “stidi se” itd. Naravno da je npr. “double-bind” situacija sa primerom u gostima vrlo slična ovde navedenom primeru i dovoljna je da izazove stid kod deteta. Takođe, patologizovano posramljivanje u sebi najčešće i sadrži upravo double-bind mehanizme, što potpomaže delotvornosti.

Ipak, postoji smisao zašto je ovaj deo izlaganja izdvojen, a to je upravo ono što smo već i pomenuli na početku – kazna posramljivanja je isključivo socijalni fenomen i deluje tako što se bazira na socijalnom poređenju i pretnjama od posledica kršenja društvenih normi. Isto tako, posramljivanje ima dodatnu komponentu – dete ne samo što je kažnjeno za ponašanje, nego mu se i eksplicitno naglašava da nakon toga treba da vuče psihoemocionalne “repove” i da samo sebe dodatno kazni (ili je to sama kazna). To je, jasno nam je, onaj dodatak u formi “treba da te je sramota”, “treba da se stidiš”, gde se detetu bukvalno naređuje da nastavi da se oseća loše zbog sebe te da opaža sebe kao neadekvatnu jedinku u društvu nakon konkretne kazne i dugo nakon što situacija prođe. Tu imamo slučaj da se za jedno izolovano ponašanje kažnjava cela ličnost i celokupno biće, a ne samo to konkretno ponašanje, što je patološki. Ostali mehanizmi ne sadrže ili ne moraju eksplicitno sadržati ovaj faktor, te je zato posramljivanje na neki način zaseban, iako sa svime prethodnim usko povezan, fenomen.

Kada se osoba posramljuje na patološki način – uzmimo, primera radi, da joj se često daje do znanja da je glupa, ružna i nezrela, uz poređenje sa drugima koji su pametniji, lepši i zreliji, to ima prvo konkretne posledice, a onda i dugoročne. Kod osobe će se kasnije javiti intenzivan osećaj neadekvatnosti, tj. stida kada god treba nešto da progovori (npr. u školi, u društvu, kasnije na poslu, itd.). Stideće se same svoje pojave u javnosti jer se ne oseća dobro u vezi svog izgleda. Sve posramljujuće izjave koje je slušala kao mala, kasnije će odzvanjati u glavi i sama sebi će ih ponavljati. Sama sebe će korigovati internim dijalogom u formi “vidi kakav/kakva sam, treba da me je sramota da izađem na ulicu”, “neću da kažem ništa, najverovatnije ću ispasti glup/a jer nisam dorastao/la drugima”, “ne mogu to uradim, ispašću budala pred drugima” itd). Stid je tako internalizovan i postao je jedan od alata koji koristi unutrašnji roditelj-kritičar. Kasnije će se stideti da izgovori nešto u društvu ili se uopšte neće pojavljivati u društvu kako ne bi doživela osećaj srama.

Toksični sram će onda delovati “preventivno” terajući osobu da izbegava socijalne situacije ili da radi bilo šta u prisustvu drugih, tako degradirajući kvalitet života osobe. Sve ovo inače veoma podseća na simptome socijalne anksioznosti i ovde je dobar trenutak da naglasimo da je osećaj toksičnog srama vrlo usko vezan za socijalnu anksioznost; zapravo je, po svemu sudeći, u samoj njenoj osnovi. O toksičnom sramu i konkretnim posledicama patologizovanog posramljivanja ćemo govoriti u delu koji se bavi efektom delovanja patološkog unutrašnjeg kritičara.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)