15. “Double bind”: toksičan uticaj dvostrukih poruka na psihu

“Double-bind” je termin koji u bukvalnom prevodu znači „dvostruko vezivanje“ i odnosi se na specifičan i neadekvatan način komunikacije između dve strane (Bateson et al. 1956). Ovaj fenomen je narodski poznat kao „dvostruke poruke“ ili „dvosmislene poruke“ i definišemo ga kao situaciju kada pošiljalac istovremeno šalje dve međusobno konfliktne ili kontradiktorne poruke, dakle poruke koje negiraju jedna drugu. Ovo rezultuje tome da je primalac takve poruke „vezan“ tj. zaglavljen između dva izbora, koja zapravo nisu “izbori” u pravom smislu reči i od kojih nijedan nije dobar. Isto tako, primalac poruke je zbunjen – ne zna kako da interpretira poruku koja sama sebe negira. Na primer, struktura poruke može biti ovakva:

(a) “Uradi X, ili ću te kazniti”;

(b) “Nemoj da uradiš X, ili ću te kazniti“ (i eventualno),

(c) “Uradio/la X, ne uradio X, kazniću te”.

Odmah je jasno da je ovakva poruka jednostavno potpuno paradoksalna i kontradiktorna, a situacija u najmanju ruku zbunjujuća. Znači, ako uradim X biće loše po mene. Ako pak ne uradim X, biće opet loše po mene. Obrni-okreni, loše je po mene (tzv. “no-win” situacija, za razliku od “win-win” ili samo “win” situacije). Dakle, ova situacija uopšte nema smisla i ja sam tu žrtva – primio poruku ili je ne primio. Zašto se onda poruka uopšte šalje (primalac se može uzalud pitati)? Naravno, mi kao odrasle osobe možemo sada sa sigurne daljine da natenane logički analiziramo ovu besmislicu, ali zamislite da ovo napravite detetu koje još nema adekvatno razvijen sistem logike i emocionalnu stabilnost? I ne samo to, mi danas takve situacije možemo nekako i da izbegnemo, ali možemo samo da pretpostavljamo kako je detetu koje zavisi od roditelja i nema načina da izbegne ovo. Kazna može i da sledi ako subjekt iskomentariše konfuznu situaciju (ili izjavi da ne razume šta se od njega zapravo traži). Ukoliko vam teoretski primer strukture dvostruke poruke koju smo prikazali možda deluje apstraktno, evo nekih primera prethodno navedene situacije:

  • Roditelj zahteva od deteta da “bude dobro” u gostima. Dete shvata da “biti dobar” znači biti miran i povučen. Roditelj onda optužuje dete da je “stidljivo” i “ćutljivo”. Kada je sledeći put pričljivo i postavlja pitanja, roditelj ga kritikuje jer je “nekulturno” , “meša se u razgovor odraslih”, itd.
  • Roditelj zahteva od deteta da obavi neki zadatak. Kada dete radi sporo, optužuje se da je “lenjo” ili da se “vuče” (roditelj ga kritikuje). Dete počne da radi brže, a rodtelj ga optužuje da je “aljkavo”, “brzopleto”, ako napravi grešku onda je “smotano” (opet kritika) itd.
  • Roditelj očekuje od deteta da mu pomogne oko nečega što ovaj radi, a kada se dete uključi da pomaže, roditelj pokazuje nezadovoljstvo njegovim učinkom te ga kritikuje kako “ne zna ništa da uradi” i kako “nije ni od kakve pomoći”. Sledeći put kada roditelj nešto radi, a dete se ne meša (jer mu je prethodno dato do znanja da je nesposobno, dakle ne treba da se meša i kvari posao), roditelj ga opet optužuje kako je “lenština”, “ne ume da se seti da pomogne”, “nije ga briga za druge”, itd.

Ovde ne samo što imamo „no-win“ situaciju za dete (dakle, šta god uradi nije dobro), već imamo i nedovoljno dobro definisana primarna očekivanja od strane roditelja. Nejasna očekivanja nastavljaju da se primenjuju, a ponašanje se i dalje kažnjava. Na primer, u prvoj situaciji detetu na početku nije jasno šta znači „biti fin“. Ono pretpostavlja šta to treba da znači, ponaša se na određeni način (kako zna) i biva kažnjeno za to. Nakon toga, roditelj opet ne da jasna uputstva već koristi uvredljive opaske (što je zapravo u isto vreme i kazna i uputstvo za dete, još jedna dvostruka poruka unutar dvostruke poruke). Dete se ponaša drugačije (opet kako misli da treba) i ponovo biva kažnjeno. Pretpostavljamo nastavak priče – dete je sada zbunjeno i traži najbolji izlaz (mada realno izlaza nema ako se ovo nastavi), postaje anksiozno i oseća se nedovoljno dobro. Situacija se ponovi i dete počinje da se totalno povlači u sebe. Ali i za to će biti kažnjeno jer će roditelj iskoristiti argument sa početka („rekao/rekla sam ti da ne budeš mutav“, “ko te napravi takvog tunjavog”. Napomena: žargonski izrazi su uzeti iz realnih situacija i služe da adekvatno predstave situaciju).

Može se desiti i da pokuša da se izvuče iz situacije i da ne želi da ide u goste (ili da bude u bilo kakvoj situaciji koja će dovesti do sličnih stanja), ali i za to može biti kažnjeno negativnom emocijom („ne mogu da te podnesem, ceo dan da sediš po kući“, “ajde polazi bre, šta se vučeš tu”, “rekao/rekla sam da idemo i to je to, neću tamo da se brukam sam/sama da idem” ili „nemam poverenja da te ostavim samog/samu dok smo mi napolju, kakav si smotan/smotana razbićeš nešto“ i slično). Na osnovu toga, izgleda da kazna ovde nije logična i nema za cilj učenje nekog konkretnog ponašanja, već je rezultat emocionalnog pražnjenja frustriranog i nestabilnog roditelja koje nema nikakvu konkretnu korist. Jasno je da je ovakva situacija vrlo teška za dete i da će dovesti do sniženog samopouzdanja, osećaja bespomoćnosti i odbačenosti.

Uobičajeni algoritam “double bind” situacije. Osoba X ima zahtev ili očekivanje;osoba Y ispoljava ponašanje / osećanje / stav A, B (C, itd); osoba X kažnjava u svim opcijama; kazna sledi čak i za pokušaj izbegavanja čitave situacije; kod osobe Y se onda javlja konfuzija; algoritam se ponavlja, osoba Y počinje da se povlači, oseća anksioznost, bespomoćnost i potisnut bes kako prema osobi X, tako i prema sebi.

Istraživanja su takođe pokazala da često korišćenje double-bind poruka u odnosima mogu imati i teže posledice po psihičko stanje osobe (Smith, 1976). Ono što je za nas ovde bitno, to je da se ovakve situacije ne dešavaju retko, već naprotiv, veoma često u odnosu roditelj-dete i utiču na razvoj patološkog unutrašnjeg kritičara. A zanimljivo je i to da su ovakve situacije veoma česte i u odnosima odraslih.

„Double-bind“ situacija ne mora biti otvorena, tj. poruka ne mora biti dvosmislena samo na očigledan način (kao recimo pređašnji primeri). Može se desiti i da je tzv. “subtekst” poruke (ono što nije očigledno ili što se insinuira) u suprotnosti sa glavnom porukom, te tako imamo skrivenu „double-bind“ situaciju. Najčešće je kontradiktorni subtekst neverbalne prirode (ton glasa, pogled, položaj tela, način izgovaranja itd.). Sarkastično i pasivno agresivno ponašanje odraslih je bukvalno definisano dvostrukim porukama gde je neverbalni subtekst ono što stavlja u „double-bind“ položaj. Na primer izjava „ma, znam ja koliko si ti dobar“ uz ton koji je ciničan ili „da, da, sigurno da nisi to uradio/la, verujem ti, baš ti verujem“ ponovo uz ciničan ton i grimase lica. Semantički, rečenica govori jedno, dok ton i način izgovaranja šalju sasvim suprotnu poruku. Ovo su naravno banalni primeri koji su često svakodnevnica u interakciji odraslih, ali odlično oslikavaju dvostruke poruke (inače, korišćenje ovakvih izjava prilikom interakcije sa detetom predstavlja sasvim drugu psihološku dimenziju). Primeri dvostruke poruke sa neverbalnim subtekstom u odnosu roditelj dete mogu biti:

  • Roditelj kaže detetu da ga voli, ali to izgovara besno, sarkastično ili koristi neku drugu neprikladnu neverbalnu komunikaciju (pravi grimasu, ima ciničan ton, ne gleda u dete, itd).
  • Roditelj šalje detetu poruku “moraš da me voliš“ dok se u isto vreme prema njemu ponaša agresivno. Dete je zbunjeno jer sada oseća bes, a ne ljubav. Osećaj ljubavi je spontan, a pošto ovo nije sponatno, ono se sada trudi da “nauči da voli“. Kada izjavi ljubav, biva kažnjeno (npr. nekom opaskom) jer je očigledno da osećaj nije spontan.
  • Roditelj se žali (u razgovoru s detetom) kako ga ono ne voli, neće ništa da učini za njega (dakle, deluje kao da izjavljuje da mu je krivo što je tako i da bi voleo da to ne bude tako). Kada se dete uključi u razgovor, roditelj koristi sarkazam, detetove izjave se izvrću i izaziva se krivica (što je emocionalna kazna). Dvostruka poruka je ovde: “hoću da me voliš, ali ne treba da me voliš jer ne zaslužujem to / nisi dovoljno sposoban da mene voliš i evo ti sad kazna za sve to.”

Opet napominjemo to, da su ovakve situacije kompleksne i teške čak i za odraslu osobu, te da samo možemo da zamislimo koliko je ovo zbunjujuće i traumatično za dete kojem bukvalno život zavisi od ljudi koji se ovako ophode prema njemu. Takođe, dete je uglavnom veoma ograničeno kontekstom, te čak i da hoće, nema gde da pobegne. Stoga ono nema drugi izbor nego da sada smišlja kako da reši situaciju i tako ulazi u ciklus emocionalnog i psihološkog maltretiranja.

Ovo svakako jeste forma maltretiranja i psihičke torture, jer dete stvarno želi da ispuni zahtev, ali to je nemoguće usled specifične strukture poruke. Dete se zato konstantno trudi da razume šta se od njega traži i postaje opterećeno analiziranjem roditeljskog ponašanja. Tako se formira lažni self, jer ponašanje ovde nije realno i spontano, već služi izlaženju na kraj sa kontekstom oko sebe. Naravno, pošto ne može da razume, ono upada u situaciju bespomoćnosti, zbunjenosti i ono što je veoma važno – krivi sebe zbog toga. Naime, većina dece u ranom dobu razvoja smatra roditelje „savršenima“ u smislu da su oni uvek u pravu i uvek bolje od njih znaju šta je najbolje za njih. Ovaj drugi deo je donekle tačan kada je dete veoma malo i bespomoćno, ali nakon toga prestaje da bude tako (i roditelj treba da se trudi da detetu razvije osećaj odgovornosti za svoj život). Period do kada ova „iluzija“ traje varira, u zavisnosti od ličnosti roditelja, deteta, konteksta, itd, ali bi definitivno trebala da se izgubi do adolescencije. Isto tako, u izazivanju osećaja krivice ovome mogu da mu „pomognu“ i roditelji koji imaju običaj da često kritikuju dete, da ga slabo nagrađuju, itd. Dakle, kada se ovakva situacija desi, dete kaže sebi „mora da ja nešto radim loše“, „kako sam opet ispao/la tako glup“, „zašto ne mogu da budem takav i takav/takva i takva“, jer ne shvata šta se zapravo dešava i ima poverenje u roditelje. Opet imamo posledicu da se gubi osećaj self-a, javlja se osećaj neadekvatnosti, srama, stida koji proizilazi iz veštački kreiranog, lažnog self-a. Dolazi i do besa prema sebi, kasnije i prema roditeljima (koji najčešće biva potisnut iz lažnog self-a). Osoba postaje anksioznosna, veoma niskog samopouzdanja, podložna stresu pa i depresivna.

Tu imamo situaciju da lažni self sistematski izdominira unutrašnjom strukturom (jer je zapravo mehanizam odbrane i preživljavanja) pa postaje glavno sredstvo komuniciranja sa sobom i drugima, te kanal kroz koji se odnosi uspostavljaju kasnije u životu. Korišćenje „double-bind“ situacija sa decom je dakle, jedan od najvećih puteva za razvoj anksiozne, pasivno-zavisne, izbegavajuće, borderline ličnosti, a neka istraživanja su pokazala da čak može doći i do okidanja stanja koja se karakterišu kao shizofrenična (Bateson et al, 1956; Koopmans, 1997).

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)