14. Psihologija uloga: unutrašnji roditelj i unutrašnje dete

Veoma koristan teoretski okvir za proširivanje naše priče o psihologiji unutrašnjeg kritičara je i model „ego-stanja“ koji potiče iz psihoterapeutske tehnike zvane “transakciona analiza” (Steiner, 1990). Nećemo da ulazimo naširoko u čitav TA koncept; ono što je za nas bitno je ideja koja stoji iza modela uloga. Naime, proizvod interakcije roditelj-dete dovodi do formiranja tri ego-stanja, tj. skupova stavova, misli i ponašanja kod čoveka. Ta stanja se usvajaju prilikom interakcije i predstavljaju odraz tog odnosa. To su:

  1. Roditelj (ovo su obrasci preuzeti od figure koja vaspitava)
  2. Dete (refleksija nas kao deteta, obrasci ponavljani iz ranog detinjstva)
  3. Odrasli (funkcionisanje u skladu sa realnošću)

Na osnovu ova tri stanja u našem umu grade se tri „uloge“ koje mi kasnije koristimo prilikom interakcije sa ostalim ljudima (ali i sa samim sobom). Dakle, kada smo mali, mi imamo ulogu „dete“ jer nam je ona biološki data. Stoga, odrasli se oko nas ponašaju prema nama koristeći ulogu „roditelj“, a ostala deca koriste takođe ulogu „dete“ sa nama (mada je i tu pitanje koliko uloga “roditelj” upliviše u interakciju dece još od malih nogu). Međutim, prilikom interakcije sa roditeljima, mi kao „dete“ postepeno usvajamo i stanje „roditelj“, na osnovu toga kako se naši roditelji ophode prema nama i koju ćemo kasnije koristiti kao model interakcije sa “detetom” u sebi i drugima. Događa se nešto slično onome što smo pominjalni kada smo pričali o nastanku super-ega i mehanizmu introjekcije – usvaja se odnos roditelj-dete i na osnovu toga pravi model sveta i razumevanje uloga koje se igraju.

Radi lakšeg razumevanja, može se reći da je ego-stanje „roditelj“ identično, ili pak veoma slično psihoanalitičkom konceptu „super-ego“ i ono postaje deo naše ličnosti. Uloga „odrasli“ je između ove dve uloge i ona predstavlja ponašanje koje je realno, tj. u skladu sa okolinom. Dakle, usvajajući ove obrasce mi u glavi gradimo tri „uloge“ koje nesvesno koristimo prilikom interakcije sa drugim ljudima – sa osobom možemo interagovati koristeći ulogu „dete“, ulogu „roditelj“ ili ulogu „odrasli“. Tako, interakcija između dve osobe može da poprimi obrazac „roditelj-dete“ gde npr. ja nesvesno iskoristim šablon „roditelj“ i kažem „skloni svoju odeću sa moje stolice“ (dakle autoritativan sam i naređujem, što sam preuzeo od svojih roditelja), a druga osoba može da koristi ulogu deteta i kaže „e baš neću“ (gde je očigledan obrazac deteta koje se buni protiv kontrolišućeg roditelja). Po ovom šablonu se igraju skoro sve socijalne “igre”, partnerski i prijateljski odnosi i odigravaju životni scenariji (Steiner, 1990). Interesantno je da se najčešći međuljudski odnosi odvijaju u igri „roditelj-dete“ iako se uvek počinje sa igrom “odrasli-odrasli“.

Ključan momenat za našu priču o kvalitetu života odraslih je zapravo kvalitet i način interakcije roditelj-dete, koji uglavnom zavisi od ličnosti roditelja. Način interakcije roditelja sa detetom će zapravo definisati ulogu „deteta“ i na osnovu toga će se oblikovati ličnost buduće odrasle osobe. Proširujući priču u tom smeru, ove uloge možemo podeliti prvo na dve kategorije: roditelji mogu biti „kontrolišući“ i „brižni“, a deca mogu biti „adaptirana“ ili „slobodna“. Dakle, s obzirom na to da li je roditelj kontrolišući ili brižan, dete će biti ili adaptirano ili slobodno, a od toga će zavisiti i kakvo ego-stanje „roditelja“ će introjektovati u sebe (pa će na taj način igrati tu „ulogu“ u odnosu sa drugim ljudima kasnije). Dalje, postoji još faktora koji poprilično tačno mogu odrediti kvalitet interakcije i na osnovu kojih se mogu predvideti posledice koje interakcija ima na dete. Radi lakšeg razumevanja, prikazaćemo sve ovo u tabeli.

Karakteristike uloga i posledice interakcije roditelj-dete (ponašanja roditelja u kategorijama pozitivno-negativno dovode do posledica kod deteta u istoj horizontalnoj kategoriji)

Iz ove tabele očigledno je par stvari. Prvo, u skladu sa ponašanjem roditelja prema deci, dobićemo dete sa određenim crtama ličnosti. Na primer, ukoliko je roditelj negativno-kontrolišući, dobićemo dete koje je „negativno-adaptirano“. Drugo, jasno je da bez obzira na to da li je roditelj „kontrolišući ili „brižni“, ukoliko je u koloni „negativno“ dobićemo dete u koloni „negativno“. Treće, pogledom na crte ličnost dece u koloni „pozitivno“, možemo da pretpostavimo da deca koja imaju roditelje iz kategorije „pozitivno“ nemaju problema sa samopouzdanjem, depresijom, anksioznošću, emotofobijom (strahom od jakih emocija), itd. (tabela 1.), tj. sa unutrašnjim kritičarem, dok će ih ova druga najverovatnije imati. Napominjem da je ovakav prikaz, kao i mnogi do sada, veoma uprošćen i donekle generalizovan, u prevodu, ne odnosi se na 100% slučajeva.

Takođe, kao što smo napomenuli, deca preuzimaju obrasce roditeljskog ponašanja prema njima i na osnovu njih grade sopstveno ego-stanje „roditelj“, koje će nastaviti da ima interakciju sa njihovim unutrašnjim detetom. Tako će, dete sa „brižno-negativnim“ roditeljem preuzeti „brižno-negativni“ obrazac i ono će sebi od tada pa na dalje biti „brižno-negativni“ roditelj. Šta ovo znači za odraslu osobu? Ako je njegov roditelj bio gušeći, invazivan i previše zaštitnički, osoba će se tako prema sebi ponašati – preopterećivaće se, sabotiraće samu sebe (gušiće se), biće previše tajnovita i prikrivaće stvari (odbrana od invazivnog roditelja), imaće strah od promena, biće povučena i uplašena (jer će se odnositi preterano zaštitnički prema samoj sebi). Isto tako se može desiti i da njegovo unutrašnje dete zauzme buntovnički stav pa radi sve suprotno – te da osoba bude npr. divlja, nepromišljena i besna. Interesantna stvar koja se veoma često dešava, je to što će osoba, kada koristi ulogu „roditelj“ prilikom socijalnih interakcija takođe biti gušeća, invazivna i preterano zaštitnička osoba. Na primer, u partnerskom odnosu će pokušati da kontroliše partnera, želeće preteranu intimnost i neće dozvoljavati partneru da radi sam većinu stvari.

Ima dosta ovakvih primera, a napomenimo i to da ovakve „igre“ nisu jednostavne i da zavise, između ostalog, i od toga kakvo je ego-stanje druge osobe (npr. da li je ona adaptirano ili slobodno dete, da li je imala gušećeg ili kontrolišućeg roditelja, itd).

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)