13. Obrasci afektivnog vezivanja: sigurno i nesigurno vezivanje

Sigurni obrazac vezivanja reflektuje odnos roditelj-dete gde su detetove potrebe na vreme izmirivane, a roditelj je „sigurna baza“ u pravom smislu reči jer se uvek ponaša zaštitnički prema detetu i brine se o njemu. Roditelj uvek (ili skoro uvek) reaguje na detetova emocionalna stanja (npr. plač, strah ali i smeh, itd) i ponaša se u skladu sa njima, dakle, uvek je tu za dete. Tu je posebno važno da roditelj zapravo uspe da ponovo reguliše detetovo stanje i vrati ga u „ekvilibrijum“ (npr. ako dete plače zato što je gladno roditelj ga nahrani, ako plače zato što je samo roditelj ga uzima u naručje, itd). Dakle, roditelj je osetljiv, brižan, brzo reaguje i bavi se detetom, čime pokazuje da voli dete, da mu je stalo do njega i da neće biti ostavljeno u patnji, bolu, nevolji i samoći. Najvažnije, ovakva ponašanja detetu pružaju sigurnost, umanjuju anksioznost i strah od odbacivanja (i primordijalni strah od uništenja, odnosno smrti), te otud i naziv „sigurno vezivanje“. Na slici je pojednostavljeno prikazan ciklus kreiranja sigurnog obrasca vezivanja.

A. Primer ciklusa formiranja sigurnog obrasca vezivanja

Jasno je, dakle, da reakcije roditelja na detetova stanja i potrebe formiraju kvalitet povezanosti i ključne su za utvrđivanje poverenja deteta u roditelja. Neke od posledica ovakvog ponašanja roditelja prema detetu mogu biti sledeće:

  • dete je razigrano, veselo i radoznalo, jer zna da ima sigurnu bazu kojoj uvek može da se vrati
  • dete je emocionalno opušteno, jer zna da će neko uvek da bude tu za njega
  • formira se slika o svetu koji je generalno sigurno mesto, jer je naučeno da postoje sigurne baze
  • formira se slika o ljudima kao osobama od poverenja, jer su ljudi uvek bili tu za njega
  • ne plaši se odbacivanja i napuštanja jer ga niko nije napustio i odbacio, niti je osetilo pretnju u vezi toga
  • dete oseća da je važno, da je potrebno svetu, da ga ljudi vole

S obzirom na ovakav model vezivanja, osoba će steći poprilično fiksiranu sliku o sebi i svetu, te kasnije kao odrasla, na sličan način pristupati odnosima sa drugima na individualnom planu, a takođe i životu na globalnom planu. O tome ćemo govoriti kasnije u poglavlju koje se bavi efektom rane psihologije kod odraslih osoba. Naredna tri obrasca su posebno interesantna za naše razmatranje jer spadaju u „nesigurne“ obrasce vezivanja i uveliko doprinose razvoju patološkog unutrašnjeg kritičara i lažnog/shizoidnog selfa, te su njegova refleksija tokom kasnijih odnosa. To su anksiozno-izbegavajući, anksiozno-odbijajući i neorganizovano-dezorijentisani obrasci vezivanja.

Anksiozno-izbegavajući obrazac u većini slučajeva nastaje tako što roditelj ne odgovara na detetove potrebe (indiferentan je) ili odgovara retko, sa „ravnim afektom“ (nije emocionalno uključen), distancira se od deteta i slično. Stoga, kao što i sam termin kaže, roditelj na neki način izbegava svoju ulogu i pasivno ili čak aktivno, odbija da se bavi detetom. Ako se bavi, to će raditi očigledno izveštačeno i bez emocija, “kao po kazni“. Možemo zamisliti ovakav model roditelja kao nekoga ko je hladan, slabo iskazuje ljubav, ima neadekvatne interpersonalne odnose i probleme sa intimnošću (uključujući i odnos sa sopstvenim detetom), a neretko se pretvara i u „control-freak“ i autoritarnog tipa, usled pritiska okoline da se bavi detetom. Dete u ovom slučaju oseća istovremeno i bes i strah prema spoljašnjem svetu. Na slici ispod prikazan je tipičan ciklus formiranja anksiozno-izbegavajućeg obrasca afektivnog vezivanja.

B. Primer ciklusa formiranja anksiozno-izbegavajućeg obrasca vezivanja

Kakve će posledice po dete imati ovakav odnos roditelja prema njemu? Naravno, one će nažalost biti uglavnom negativne po dalji psihoemocionalni razvoj. Ukoliko se detetovim potrebama nikada ili vrlo retko izlazi u susret, to će dovesti do anksioznosti i bazičnog osećaja neadekvatnosti, odbačenosti i nedovoljnosti kod drugih. Još neke od konkretnih posledica mogu biti:

  • dete i samo postaje apatično, tj. nezainteresovano za spoljašnji svet, jer oseća da „svet“ nije briga za njega
  • izbegava socijalne aktivnosti i igra se uglavnom samo sa sobom, ne istražuje i ne izlazi jer nema sigurnu bazu
  • ne povezuje se emocionalno sa roditeljima i ima manjak empatije ka drugima, jer roditelji nemaju empatiju ka njemu; ili se pretvara u anksiozno i uplašeno biće koje je preterano empatično prema drugima, sa jedne strane kao kompenzacija manjka empatije drugih prema njemu, s druge kao proizvod preosetljivost na tuđa negativna emocionalna stanja
  • ima teškoće u razumevanju tuđih emocionalnih stanja, jer nema adekvatan „model“ emocionalnih stanja kod roditelja
  • svet opaža kao nezanimljivo i „loše“ mesto, jer su roditelji hladni i nezainteresovani
  • oseća se nevažnim i nevoljenim, kao nekakav „otpadak“ bez kojeg se može; svi su drugi bitniji dok je ono nebitno i slično

Anksiozno-odbijajući obrazac nastaje kada roditelj na detetove potrebe i stanja reaguje nekonzistentno, emocionalno nestabilno i često besno. Roditelja često „nervira“ kada dete plače ili nešto traži, pa je interakcija često obojena negativnim emocijama. Roditelj nekada reaguje toplo, a nekada odbije dete za istu stvar, dakle reaguje nepredvidivo. Ovakvi roditelji su uglavnom anksiozne, potisnute ili otvoreno konfliktne, a neretko narcisoidne ili granične ličnosti. Nekonzistentnost reakcije na dete i njegova stanja je odraz sopstvene nesigurnosti, a nestabilnost odnosa reflektuje roditeljevu unutrašnju emocionalnu nestabilnost. Stoga i ovaj obrazac spada u „nesigurne“ modele vezivanja. Roditelj je često isfrustriran brigom oko deteta i to otvoreno pokazuje, što dovodi do toga da i dete bude isfrustrirano njime. Ipak i ovakve, neadekvatne reakcije na detetove potrebe su ipak nekakve reakcije, tako da ono opet uspe nekako da se emocionalno poveže sa roditeljima. Međutim, ovakvo vezivanje je traumatično i konfuzno, a često može biti puno besa i u literaturi je poznato kao tzv. „besno vezivanje“ (eng. „angry attachment“). Isto tako, pošto je roditelj u ovakvom scenariju nekada „dobar“, a nekad „loš“, to rezultuje pomešanim osećanjima „ljubav-mržnja“ kod deteta, te je ovaj obrazac poznat i kao „ambivalentno“ vezivanje. Na slici ispod prikazan je tipičan ciklus formiranja ovakvog obrasca.

C. Primer ciklusa formiranja anksiozno-odbijajućeg obrasca vezivanja

Slično kao i u prethodnom slučaju, dete će osećati bes prema roditeljima, ali će za razliku od prethodnog, u isto vreme često osećati i veliku potrebu za bilo kakvim povezivanjem sa njima, pa makar to i bilo kroz konflikt i usmeravanje tzv. “negativne pažnje” na sebe. Neke od konkretnih ponašanja i stanja deteta u ovakvom scenariju mogu biti:

  • dete neće mnogo istraživati i biti radoznalo usled straha od kazne i manjka sigurne baze
  • ne sme i ne želi da provodi mnogo vremena samo (bez roditelja), a kada je to nužno, oseća se anksiozno i nedefinisano
  • želi da se igra sa drugima, ali se u isto vreme plaši da stupi u kontakt; ukoliko stupi u kontakt, ili je previše “needy” ili je posesivno, agresivno i opšte nesigurno
  • generalno je anksiozno i zabrinuto oko raznih stvari
  • u društvu je inferiorno i često “žrtva”, a onda može postati i konfliktno, tj. buntovnik kao reakcija na takvo stanje
  • buntovničko stanje može preći u otvoren narcizam, ili u pasivno-agresivnu strukturu ličnosti, gde je cilj natkompenzacija sopstvene inferiornosti kroz mehanizme odbrane
  • teži ka pasivnosti i zavisnosti od drugih (odbrana od toga može biti i pseudo-samostalnost koja je prenaglašena) ima veliku svesnu ili nesvesnu potrebu da bude prihvaćeno u društvu, ali često pretera u tome i biva odbačeno
  • kada bude odbačeno to shvata kao nužno i zasluženo, te često razvije depresivan, nihilistički pogled ka ljudima i ponaša se u skladu sa tim
  • svet vidi kao nesigurno mesto puno opasnosti
  • neretko se dešava nesvesno mirenje sa “porazom” u toj ambivalentnosti kako bi se održala makar nekakva unutrašnja struktura, te na osnovu toga dolazi i do svesnog prihvatanja i definisanja sebe kao “izolovanog člana stada”

Usled nekonzistentnog nagrađivanja i kažnjavanja, dete nikada ne zna kada će nagrada da dođe i postaje opterećeno time da “prokljuvi” koja ponašanja aktiviraju “dobro stanje” kod roditelja. Često postaje i opterećeno time da dobije nagradu i izbegne kaznu, te će se dodvoravati roditeljima i delovati kao “mamin sin”, “tatina ćerka” i vice versa, iako će u isto vreme biti podsvesno besno na njih. Preosetljivost na kritiku je najizraženija kod dece sa ovakvim obrascem vezivanja i patološki unutrašnji kritičar će se ovde veoma uspešno razviti, kao i izraženija podela autentičnog i lažnog selfa. Ovakva deca često imaju veoma razvijen mehanizam intelektualizacije, što je posledica potrebe za konstantnom analizom drugih; to je opet posledica njihove očekivane nepredvidivosti drugih – a ona je uzrokovana nepredvidivošću roditelja.

Neorganizovano-dezorijentisani obrazac karakteriše, kao što i sam termin govori, dezorijentisano i potpuno “čudno” ponašanje roditelja prema detetu. Roditelj najčešče ne uspeva da odgovori adekvatno na detetove potrebe, već su njegovi odgovori haotični i nemaju veze sa konkretnom situacijom. Roditelji, umesto da “kontejnuju” emocije deteta, zapravo reflektuju njegovo stanje distresa i sami postaju uznemireni. Na primer, dete je uplašeno i počne da plače, a roditelj, umesto da ga smiri, takođe počne da ispoljava strah i reaguje emocionalno. Dakle, na uznemirenost deteta roditelj reaguje dodatnom uznemirenošću i tako još više uznemirava dete. U slučajevima kada dete traži pažnju roditelj odgovara ekstremnim emocionalnim ispadima ili potpuno neadekvatnim emocijama.

Za razliku od anksiozno-odbacujućeg odnosa, gde roditelj ipak pokazuje pažnju i donekle “ume” sa detetom, neorganizovano-dezorijentisani roditelji su skoro uvek izvor traume za dete, a osećaji topline i sigurnosti su strani pojmovi za dete. Odnos je mahom traumatičan i može se reći da nema pravila u njihovoj međusobnoj interakciji. Često se u ovakvim slučajevima viđa obrazac ponašanja “uplašen-plašitelj”, što u prevodu znači da se roditelj ponaša uplašeno u odnosu sa detetom, ili je on taj koji plaši dete svojim neumerenim i neadekvatnim reakcijama, ili i jedno i drugo. Takođe, roditelj zbunjuje sa svojim nekoherentnim i nekonzistentnim ponašanjima, koja su najčešće prepuna dvostrukih poruka.

Pošto su ponašanja roditelja u neorganizovanim odnosima konfuzna i zbunjujuća, to onemogućava dete da formira bilo kakvu stabilnu kognitivnu shemu prvenstveno o toj interakciji, a onda i o svetu oko sebe. Ako je roditelj istovremeno i izvor straha, a i baza u kojoj se traži sigurnost, ovo dovodi do formiranja kontradiktorne slike o interakciji sa ljudima oko sebe, gde se u istoj osobi vidi i progonitelj, ali i spasitelj. Dete ne zna šta se dešava oko njega i šta sada da radi – da li da prilazi ovim ljudima ili ne? To često rezultira u tzv. “freeze” ponašanju kod deteta (“freeze” u prevodu znači “smrzavanje”) gde dete slabo ispoljava bilo kakva ponašanja ili su mu reakcije ukočene i rigidne. Roditelj je tako jedna paradoksalna, nepredvidiva i najčešće traumatična figura, umesto da bude izvor ljubavi, sigurnosti i osećanja pripadnosti.

Takvo stanje je logična posledica nepostojanja bilo kakve koherentne strategije interakcije i nedostatka realnog obrasca ponašanja (jer dete ne zna šta da očekuje, ili zna da će uslediti trauma šta god da uradi). Zato se dete jednostavno povlači u sebe i nesvesno “bira” da ne reaguje i minimizuje kontakt sa okolinom. Takođe, usled sistematske roditeljske nemogućnosti da se izbore sa detetovim negativnim emocijama (kao što je npr. strah) i da mu čak i fizički asistiraju u izlaženju na kraj sa kritičnom situacijom, dete polako prestaje da komunicira sa njima i da uopšte više traži i očekuje njihovu pažnju. Ovakva deca isto tako pokazuju eratično i emocionalno neprimereno ponašanje, koje je sada sa druge strane zbunjujuće po okolinu i deluje haotično. Dete je distancirano od drugih ljudi i deluje autistično i nepredvidivo, što dovodi do daljeg udaljavanja okoline od njega, i tako u krug.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)