12. Afektivno vezivanje za roditelje: sigurna baza i bezbedno utočište

Teorija afektivnog vezivanja (eng. “attachment theory”) (Bowlby, 1988) je posebno interesantna za priču o toksičnoj psihologiji jer nam pruža konkretniji i u isto vreme, opštiji uvid u obrasce odnosa roditelj-dete, kao i posledice specifičnih obrazaca.

Ovaj model govori o tome da je odojče biološki programirano da traži i ostvari što veću blizinu sa osobama koje joj pružaju negu, te da se sa njima povezuje fizički i emocionalno. Ova ponašanja su ugrađena u fiziologiju deteta (i ostalih sisara) jer su adaptivna, što u prevodu znači da povećavaju mogućnost preživljavanja (Bowlby, 1988). Dakle, ponašanja kojima se ostvaruje povezivanje sa roditeljem su od ključnog značaja za razvoj deteta i mi smo o tome već govorili. Ono što je sada bitno, je sledeće: na osnovu odnosa koji dete ostvaruje sa negovateljem, a koji se realizuje kroz sistematsko detetovo traženje pažnje (i blizine) od njegovih/njenih odgovora na ta ponašanja, formira se tzv. „unutrašnji radni model“. Ovo je kompleksna predstava i shema u detetovoj psihi koja reflektuje ceo taj odnos. Posebno važno u čitavoj toj priči je način na koji roditelj reaguje na detetova stanja i zadovoljava njegove fizičke i emocionalne potrebe. To je jedan od najvažnijih faktora na osnovu kojeg se formiraju obrasci emocionalne povezanosti sa roditeljem, što ćemo objasniti kasnije. Način povezanosti sa roditeljem je i osnova (model) za dalje situacije emocionalnog povezivanja kako sa roditeljima, tako i kasnije sa drugim ljudima.

Kao što smo već pominjali, povezivanje sa roditeljem (ili osobom od poverenja i onom ko se brine o detetu) ima za ulogu pružanje bazične sigurnosti detetu, nakon čega ono može slobodno da istražuje okolinu i dalje se razvija. Prema teoriji vezivanja, roditelj predstavlja tzv. „sigurnu bazu“ (eng. secure base) oko koje dete manevriše i koja mu je polazišna tačka za istraživanje okoline i tzv. “bezbednog utočišta” (eng. safe haven) kojem dete uvek može da se vrati kada oseti da je u opasnosti, tj. kada situacija istraživanja može izmaći kontroli. Na primer, dete je u parku, majka na klupi je sigurna baza; ono istražuje unutar postavljenih granica, dok ga majka posmatra i pazi da mu se nešto ne desi; ukoliko naiđe životinja, padne, naiđe stranac sumnjivog izgleda itd, dete se vraća „u bazu“ gde je sigurno dok ne prođe „opasnost“.

Međutim, nije svaki roditelj svom detetu sigurna baza – ovo se postaje u skladu sa ponašanjem roditelja i njegovim odnosom sa detetom. Kako bi dete percipiralo roditelja kao svoju sigurnu bazu, njihov emocionalni odnos mora biti adekvatan, odnosno roditelj treba da preuzme ulogu emocionalne regulacije deteta, da mu pruža pažnju, podršku, iskazuje afektivnost, nagrađuje i slično. Ono je motivisano i radoznalo da istražuje samo ukoliko se oseća voljenim i sigurnim, odnosno zna da ga neko posmatra, pazi na njega i da će ga zaštititi. Isto tako, pošto je odnos roditelj-dete adekvatan, dete ne mora stalno da brine o tome šta roditelj želi, da li je zadovoljan njime, šta misli o njemu, da li će ga kazniti itd. i stoga se oseća slobodnim i sigurnim da dalje istražuje okolinu.

Ukoliko se pak roditelj ponaša neadekvatno prema detetu, u smislu da je često ambivalentan, agresivan, nezainteresovan, odbacujući, anksiozan, previše zaštitnički nastrojen ili ne obraća dovoljno pažnje na njega, dete se neće osećati sigurnim da dalje istražuje okolinu. Isto tako, ukoliko doživi neprijatnost ili naiđe na prepreku, neće osećati da ima neko “bezbedno utočište” kojem će moći da se vrati. Roditelj tako postaje nesigurna baza / nebezbedno utočište, jer ga dete jednostavno ne percipira kao nekog s kime se oseća opušteno, već kao nužnost (ukoliko je preterano kontrolišući), pa čak i kao izvor opasnosti, ukoliko je roditelj preterano agresivan. Jasno je da, ako je neko često agresivan prema vama nećete baš imati potrebu da budete previše u njegovoj blizini, štaviše, osećaćete se ugroženo. Ukoliko je roditelj preterano zaštitnički nastrojen, previše zabrinut i anksiozan, dete neće smeti da izađe iz definisane “zone” i neće istraživati okolinu. Zapažanja stručnjaka su pokazala da se ovaj obrazac ponašanja ugrađuje čak i u model odnosa sa partnerima.

U svim ovim slučajevima primetićemo da dete neće biti motivisano, postaje apatično, uplašeno i zbunjeno, te da u stvari, u većini slučajeva teško može doći do pravog odvajanja od baze/roditelja. U slučajevima kada roditelja bukvalno ne interesuje  šta dete radi i nema ni poziva da se vrati u bazu, logično je da ni nema prilike da uopšte dođe do nekog emocionalnog vezivanja. Ipak, pošto su ovo (nadamo se) retki slučajevi, emocionalni odnos se uglavnom manifestuje u pasivno-zavisnom ili pasivno-agresivnom vezivanju za roditelja. Recimo, agresivni roditelj insistira da dete provodi vreme uz njega, tj. da se vraća “u bazu”, ali se ono ne oseća prijatno u njegovoj blizini; međutim, pošto je i dalje nemoćno da bi se potpuno odvojilo, ono se “na silu” vraća roditelju.

Ovakvi kompleksni obrasci dovode do opterećivanaja deteta time šta roditelj zapravo želi, kako se oseća, da li smatra da je ono dovoljno dobro, da li je zadovoljan njime, kako da izbegne kaznu, itd. Individualnost deteta je u svakom slučaju sprečena, a njegov emocionalni svet sveden na to kako se roditelj oseća, anticipiranju nečega lošeg i anksioznosti kako od baze, tako i od sveta izvan baze. Na ovaj način formirana “mapa” vezivanja se uveliko prenosi i na odraslo doba, to jest na kasnije emocionalne odnose sa drugima, gde najčešće dolazi do projekcije i nesvesnog odigravanja ovih obrazaca u partnerskim odnosima, o čemu će više reči biti kasnije. Na slici ispod prikazana je shema odnosa roditelj-dete u skladu sa konceptom sigurne i nesigurne baze.

Formiranje “mape” vezivanja za roditelja u skladu sa konceptom “sigurne baze”

Na osnovu ponašanja roditelja, tj. njihovih odgovora na detetove pokušaje i zahteve za približavanjem i vezivanjem, razvija se nekoliko modela emocionalnog vezivanja i to su (Ainsworth et al, 1978):

  • Sigurni
  • Anksiozno-izbegavajući
  • Anksiozno-odbijajući
  • Neorganizovano-dezorijentisani

Ovi „stilovi“ vezivanja su obrasci, nesvesne sheme u detetovom umu nastale na osnovu njegovih mnogobrojnih realnih iskustava sa roditeljem i one odražavaju dalji način na koji će osoba da se vezuje za ljude kasnije u životu. Očigledno je važenje principa koji kaže da ono što se jednom nauči, pogotovo ako je u ranom dobu, ostaje kao glavni modus operandi, te ima tendenciju da se kasnije ponavlja. Dakle, od specifičnog načina na koji smo emocionalno vezani za roditelje, zavisi to kako ćemo ostvarivati emocionalne odnose sa ostalima. U sledećem tekstu ćemo objasniti svaku kategoriju ponaosob nakon čega će biti jasnije o čemu konkretno govorimo.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)