11. Kasno detinjstvo 2: super-ego kao nepravedan sudija

U psihoterapijskoj literaturi, nailazimo na termine “transfer” i “kontratransfer” koji označavaju fenomene opažene tokom terapijskih seansi, a koji su sastavni deo svake terapije i određuju uspeh, odnosno neuspeh celokupnog procesa. Transfer je momenat kada dolazi do projekcije klijentovog unutrašnjeg sveta (objekata, tj. odnosa sa unutrašnjim objektima) u terapeuta i u skladu sa tim se odnosi prema terapeutu. Na primer, klijent projektuje majku u terapeuta i počne da se ponaša onako kako se ponaša (ili se ponašao) sa majkom. Dakle, odnos terapeut-klijent u ovom slučaju počinje da liči na odnos majka-dete. Ukoliko u odnosu sa majkom osoba ima određenih teškoća (recimo, majka je kontrolišuća), može se desiti da klijent počne da se ponaša buntovnički ili zatvoreno prema terapeutu. To je za terapeuta znak da se transfer dogodio i da je “uspešan”, što označava početak sledećeg koraka. Sledeći korak je analiziranje transfera, odnosno sadržaja transfera, preko čega terapeut zapravo upoznaje unutrašnji svet klijenta. Odnos klijenta sa majkom je introjektovan u formi unutrašnjeg objekta i osoba “nosi” majku u glavi. Taj odnos se sada projektuje na terapeuta te, ukoliko terapeut prihvati tu projekciju, imamo ponovno odigravanje procesa. Naglašavam da je ovo vrlo uprošćena i pojednostavljena slika.

Prihvatanje projekcije pacijenta na terapeuta se, između ostalog, naziva i „kontratransfer“ (kontratransfer nije definisan samo prihvatanjem projekcije klijenta od strane terapeuta, već i projektovanjem terapeutovog unutrašnjeg sveta na klijenta). Prilikom posmatranja ovakvih situacija, jasno je da ljudi imaju potrebu da projektuju svoje introjekcije na ljude sa kojima ostvaruju odnose, tj. da je transfer zapravo sveprisutan i automatski fenomen. Činjenica, da je terapeut s jedne strane stranac za klijenta, a da ovaj opet uspe da ostvari sa njim transfer za relativno kratko vreme, govori o tome koliko je to zapravo inherentna potreba ljudi. Možemo slobodno reći da se transfer-kontratransfer dinamika odigrava ne samo u terapijskom okruženju, već i svakodnevnim u socijalnim situacijama. Što je osoba bliskija, to je dinamika projekcija-identifikacija-reintrojekcija jača, mada je mehanizam često prisutan i prilikom komuniciranja sa totalnim strancima. Na primer, kontrolor uđe u prevoz, zatraži kartu putniku, a on odreaguje neadekvatno, besno. Putnik nije imao razlog da viče i da doživi izliv besa – ono što se desilo je to, da je putnik mentalno “prebacio” (transfer-ovao) neki drugi odnos u trenutan “odnos” sa kontrolorom, odnosno projektovao neki unutrašnji objekat (npr. strogog oca) u njega. Kontrolor može nesvesno prihvatiti projekciju i identifikovati se sa njom (narodski rečeno “uhvati se u kolo”) i onda on odreaguje izlivom besa na putnika. Tu sada imamo ponovo projekciju nekog prošlog odnosa od strane kontrolora, koja je okinuta ponašanjem (projekcijom) putnika. Recimo kontrolor ima sina koji je stalno besan i sa kojim izlazi na kraj tako što mora sa njim da uđe u konflikt, te sada isto tako reaguje na besnog “putnika-dete”.

Naravno, problem je što se takve situacije dešavaju u nekontrolisanom okruženju, gde druga strana nije psihoterapeut, odnosno nema psihološko obrazovanje da uoči šta se događa. Često nijedna strana nije analitički nastrojena i ne trudi se da sagledava takvu situaciju iz “ptičje perspektive”, te ne dolazi do osvešćavanja isprepletanih projekcija Tako dolazi do sistematskog razvijanja patoloških odnosa, gde se transfer-kontratransfer ili projekcija-identifikacija događaju u tolikoj meri da odnos postane potpuno neautentičan i toksičan. Osobe nemaju odnos jedne sa drugom, već sa objektima unutar svog uma – sagovornik ili partner je samo platno na koje se baca neka mentalna slika.

Pored samih roditelja, odnosno primarnih objekata, očigledno je da osobe unutar porodice, šire familije kao i izvan porodice (posebno vršnjaci i društvo) imaju veliki uticaj na formiranje ličnosti deteta i patološkog unutrašnjeg kritičara. Naravno da će maltretiranje od strane vršnjaka ili neke druge osobe doprineti traumatizovanju i usmeriti ličnost u nekom pravcu. Takođe, očekivanja koja se stavljaju pred dete u socijalnim situacijama mogu biti takva da izazovu osećaj stida, krivice i neadekvatnosti, što će ponovo predstavljati momenat kada ličnost pravi “manevar” u određenom pravcu kako bi izbegla neprijatnost. Ipak, smatram da prvobitna interakcija u ranom detinjstvu sa osobama koje (treba da) pružaju negu i brigu koja je od životnog značaja za dete, zapravo ima najveći i najmoćniji uticaj na formiranje ličnosti. To je prva i jedina prava (što se deteta tiče) veza u njegovom životu i logično je da je to temelj psihe, a interakcije će ostaviti trajne posledice po mentalnu konstrukciju osobe i odrediti pravac budućih vezivanja (Ainsworth et al. 1978). U tom smislu, vršnjačko nasilje, na primer,  može da predstavlja “so na ranu”, da pojača delovanje nekih, ili pokrene uspavane mehanizme formirane u interakciji roditelj-dete. Određena istraživanja su pokazala da postoje specifične crte ličnosti koje čine decu ranjivijim na vršnjačko nasilje, u smislu da slična situacija ostavlja različite posledice po različitu decu, u skladu sa njihovom ličnošću. Dakle, tu imamo slučaj da posledice vršnjačkog nasilja zavise od toga kako će dete da reaguje na njih, što zavisi od prethodne rezilijentnosti ili “slabosti” – koja pak zavisi od porodičnog okruženja i ranog iskustva.

Isto tako, opaženo je da postoje određene karakteristike koje čak mogu i izazvati maltretiranje od strane drugih tj. privući nasilnike, npr. kasnije u radnom okruženju (Einarsen, 1999). Neka deca (ili odrasli, što nije redak slučaj) će upadati u takve situacije zbog nečega što im se desilo mnogo ranije, što će učiniti da razviju određene crte ličnosti te na neki način “privući” nasilnike. Tako se može desiti da je kasnije (vršnjačko ili organizaciono) nasilje nastalo kao posledica prethodnog izlaganja toksičnoj psihologiji. Ovaj fenomen je proučavan u sklopu istraživanja psihologije ličnosti žrtve i neki rezultati pokazuju da postoje određeni faktori u ljudima koje privlače nasilne osobe. Takva i slična istraživanja govore u prilog tome da su uži porodični krug i primarni hranitelji ključne figure u oblikovanju ličnosti deteta, te da direktno utiču na dalji splet događaja u životu osobe.

Čitava ova kompleksna i umrežena interakcija, ogromna struktura akcije-reakcije koja se gradi od prvih godina života rezultuje u formiranom mentalnom aparatu. Kakav je sada taj aparat? U uvodnom delu smo pominjali pogled na psihu prema kojem se ona uobičajeno sastoji iz tri dela: id, ego i super-ego. Uvođenjem termina “patološki kritičar” ili “prestrogi, toksičan kritičar” mi smo napravili određenu razliku između normalno razvijenog super-ega i patologizovanog. Tvrdimo da je, u procesu u kojem je korišćena toksična psihologija, pre svega oštećen super-ego. Pošto je kritičar sastavni i uobičajeni deo super-ega, ako govorimo o patološkom kritičaru, to onda znači i da je super-ego kao celina u određenoj meri disfunkcionalan. Ovde imamo situaciju da je kritički, osuđivački deo super-ega preuzeo, tj. održao većinsku kontrolu nad ostatkom strukture, što je pretvara u toksičnu i sadističku celinu. Funkcija super-ega je da na ispravan i adekvatan način određuje šta je dobro, a šta loše po osobu, da nagradu i kaznu dodeljuje “po delima” i prema dokazima, odnosno da bude “pravedan sudija”. Kada se sistematski primenjuju toksična ponašanja dolazi do promene balansa sila, te se sve više i sve češće dosuđuje kazna, koja je veća i strožija. Metaforički rečeno, sudi se bez obzira na adekvatne dokaze i na mišljenje porote, što onda čini da super-ego postane “nepravedan sudija” i tiranin. Na slici ispod prikazana je uprošćena shema ove situacije.

Situacija A: funkcionalan, izbalansiran super-ego
Situacija B: disfunkcionalan, toksičan super-ego (patologizovan kritičar)

Manifestacija ovako “oštećenog” super-ega u kasnijem životu je regresivne prirode i u literaturi se može napraviti paralela sa terminom “arhaični” ili “infantilni” super-ego (Jerotić i Popović, 1985). Ovakav super-ego je jedan od glavnih uzročnika neurotičnih oblika funkcionisanja, kao na primer, depresije, opsesivno-kompulsivnog ponašanja, ili narcističke organizacije ličnosti, pored ostalog. Termin “regresija” se ovde odnosi na vraćanje na prethodno stanje funkcionisanja, a “regresivno funkcionisanje” znači da je struktura kao celina zapravo ostala “zaglavljena” u ranijim fazama razvoja (u ovom slučaju u analnoj fazi). Super-ego sa razvijenim prestrogim, sadističkim kritičarem tako predstavlja zapravo nedovoljno razvijenu, nezrelu i infantilnu strukturu. Roditeljska slika koja je introjektovana tokom ranijih perioda (arhaični, većinom kažnjavalački roditelj) je ostao dominantan aspekt u aparatu. Ovakvo zapažanje se poklapa sa psihodinamikom koju smo opisali i koju ćemo ovde opisati.

Već sada sa pravom možemo izneti tezu da je razvijen i preterano aktivan sadistički kritičar pokazatelj toga da je osoba nedovoljno zrela, koristi regresiju kao mehanizam odbrane, odnosno da većinski funkcioniše na infantilnim fazama psihičkog razvoja. Dakle, super-ego je ostao na nivou infantilnog i zato imamo i dalje unutrašnju interakciju arhaični roditelj-arhaično dete (gde su oba učesnika nezrela), koja je uzročnik daljih problema. Zaključujemo da su ličnosti sa razvijenim toksičnim kritičarem doživele određen zastoj u psihoemocionalnom razvoju usled konstitucionalnih, ali većinski usled patoloških činilaca okoline, odnosno primenom toksične psihologije nad njima. Patološki unutrašnji kritičar, tj. arhaični super-ego je u isto vreme i posledica i uzrok toksičnosti. Kritičar je posledica neadekvatnog ponašanja okoline – nakon formiranja, on postaje uzrok sprečavanja daljeg psihoemocionalnog razvoja, te kasnije izvor autotoksičnosti (osoba je loša prema sebi) i disfunkcionalnosti osobe.

Videli smo da super-ego nastaje introjekcijom od spolja, te nemamo uzalud upravo ovakvu situacija. Spoljni roditelj (realna osoba) koji je i sam nezreo, te stoga nestabilan i konfliktan, neće uspeti da realno komunicira sa detetom i njegovi načini vaspitanja neće doprineti razvoju zrelog deteta. Takođe, on je direktno u velikoj meri odgovoran i za unutrašnji model roditelja kod deteta. Unutrašnji dijalog će reflektovati spoljni, pa ćemo u dve dimenzije imati disfunkcionalnu situaciju – dijalog između dve nezrele osobe, odnosno dva aspekta sebe. Naravno, ovaj dijalog ne može nikako rezultirati u skladu funkcionalnosti i zrelim spoljnim manifestacijama. Infantilni, proganjajući i konfliktni roditelj ne može stvoriti zrelo, balansirano i zadovoljno dete, samim tim ni buduću odraslu osobu. Upravo na ovaj aspekt dvostruke nezrelosti (koja dolazi kako spolja, tako i iznutra) treba obratiti posebnu pažnju kada se razmišlja o daljem radu na sebi, odnosno o potencijalnoj restrukturaciji unutrašnje psihodinamike radi ostvarivanja kvalitetnijeg života.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)