10. Kasno detinjstvo: širi pogled na porodične korene psihičkih problema

Sve ovo što smo do sada izneli je osnova ličnosti za kasnije. Struktura, takva kakva je formirana do sada, nastavlja da se grana i komplikuje, te da prožima čitavu ličnost i dalje objektne odnose. Ovi psihološki konstrukti, manevri, odbrane, usponi i padovi u dubinskom smislu, ponavljaju se ciklično tokom čitavog života. Kada je reč o kasnijim, konkretnim instancama odnosa osobe sa sredinom u kasnijem detinjstvu, oni su karakterisani eksplicitnom upotrebom mehanizama nagrade i kazne, koji se primenjuju kako bi se dete naučilo određenim obrascima ponašanja. Međutim, ako govorimo o toksičnoj psihologiji, ima mnogo konkretnih aspekata kazne i kritike koji uglavnom dovode do nastanka patološkog unutrašnjeg kritičara i samim tim, velikih problema kasnije u životu. Mi ovde nemamo mesta da ih sve navedemo, pa ćemo navesti samo neke od uobičajenih i glavnih odgovornih “urednika”. Ohrabrujemo čitaoce da i sami prepoznaju i identifikuju neke od ostalih faktora za koje smatraju da su imali negativan uticaj na njihov život. “Toksična” ponašanja bliske sredine (roditelja), uobičajeni uzročnici patološkog unutrašnjeg kritičara su:

Preterana i konstantna visoka ili nepotrebna očekivanja
Od deteta se, na primer, očekuje da stalno ima vrhunski uspeh u školi, biva kažnjeno ako nema sve najbolje ocene (ili za lošu ocenu), a odlične ocene se podrazumevaju i retko su nagrađivane. Od deteta se očekuje da izgleda onako kako roditelji žele i biva kritikovano ako samo sebi “preuredi” izgled. Očekuje se da se ponaša “tako i tako”, da se njegovi stavovi uvek i potpuno slažu sa roditeljskim, biva kritikovano ukoliko iznosi svoje mišljenje.
Izazivanje osećaja krivice, tzv. „guilt-trip“
Dete je uvek krivo i prvo se ono kritikuje (bez obzira na druge učesnike). Odgovorno je za skoro sve što mu se dešava, čak i za ono što nije u njegovoj kontroli (uvek se nađe način da se dete okrivi). Krivo je za ono što nenamerno uradi. Često mu se pasivno ili aktivno nabija krivica i zbog toga što se roditelj loše oseća (npr. roditelj je besan nakon posla pa se iskali na detetu zato što su „igračke razbacane“).
Više kazne – manje nagrade
Dete biva kažnjavano kada uradi nešto loše, ali nije nagrađeno kada uradi nešto dobro. Kazna može da sledi i kada ništa nije uradilo (ili nije svesno da je uradilo). Ako uradi nešto dobro, to se podrazumeva. Ekstremni, ali u disfunkcionalnim porodicama, nažalost čest slučaj, je kada biva kritikovano i kada uradi nešto dobro („ipak nisi trebao to da radiš, rekla/rekao sam ti da se ti ne mešaš, itd“)
Odsustvo kazne kao nagrada
Nagrada je odsustvo kritike, dete treba da bude „srećno“ što ga niko ne kritikuje trenutno. Biva „nagrađivano“ tako što se roditelji povuku i budu pasivni, jer kad god su tu, sledi neka kazna.
Preuska ili neadekvatna definicija „dobrog deteta“
Dete dobija nagradu samo kada je „dobro dete“, a to se dešava vrlo retko ili su situacije vrlo specifične. Npr, u nekim porodicama može se biti „dobro dete“ samo kada se radi neki fizički posao, koji se inače radi par puta godišnje. Ukoliko tada ne iskoristi priliku da učestvuje, dete postaje „loše dete“. Ekstremniji slučaj je paradoks – ukoliko uopšte i nema takvih prilika, dete je po default-u loše dete. Na primer, porodica živi u gradu gde nema mogućnosti obrađivanja zemlje, a roditelj ima projekcije da je “dobar čovek” samo onaj koji obrađuje zemlju. Prema tome, on/ona cene, tj. mrze i sebe i sopstveno dete i imaju potpuno nerealna očekivanja, za koja onda emocionalno kažnjavaju ljude oko sebe.
Indiferentnost prema detetu i prema njegovim emocijama
Roditelja ne interesuje dete – niti ga nagrađuje niti ga kažnjava. Roditelj pokazuje aktivnu ili pasivnu nezainteresovanost za dete, njegove potrebe, ponašanja, aktivnosti, uspehe, itd. Dete se oseća nebitno i neadekvatno, što ga tera da učestalo traži pažnju od roditelja. Tada postaje “dosadno”, “naporno”, “smara” i opet biva kažnjeno. Roditelja ne interesuje kako se dete oseća niti kakve su emocionalne posledice ovakve interakcije po dete. Na kraju se dete povlači u sebe i svoj svet, odlazi od kuće, provodi vreme više sa društvom, ponaša se “sumnjivo”, jer nije dobilo dovoljno pozitivnih povratnih informacija iz najbližeg okruženja. I onda čak i za to opet biva kažnjeno i progonjeno: “ti si neki sektaš/sektašica”, “oblačiš se u crno”, “slušaš te divljake”, “ideš na splavove”, “nema te kući”, “ideš ko zna gde”, “raspravljaš se”, “kvari te društvo” i slično.
Preterana, nesrazmerna, nerazumna, neosnovana, zbunjujuća ili nasumična kazna
Kritikovanje za svaku sitnicu, preterane kazne za trivijalne stvari ili kazna sledi šta god da se radi. Nema objašnjenja za kritiku i kaznu, detetu nije jasno zašto je kritikovano. Dete može da služi za iskaljivanje frustracije i besa. Kritikovanje deteta za nešto nad čime nema kontrolu (npr. fizički izgled, prirodni fenomeni – dete je pokislo, mokre su mu noge, itd). Kada kazna nije preterana (npr. fizičko nasilje ili verbalna agresija – žestoko psovanje i vređanje). Kazna nije fer i nije poštena, to je posebno opasno po psihološki razvoj. Dalje, roditelj traži pomoć od deteta, a onda njegovu asistenciju obeležava kao “nedovoljno dobru” ili neadekvatnu (npr. kritikuje dete jer “ne ume da uradi ni prostu stvar koja mu se kaže“, „sve treba da ti se crta“, “kako bre to ne razumeš”, itd).
Paranoidne projekcije i nepoverenje
Roditelj projektuje sopstvene strahove i paranoje na dete (ovo je posebno očigledno u odnosu sa starijom decom i adolescentima), gde umišlja da je dete uradilo “to i to”, da je išlo “tamo i tamo”, da je “takvo i takvo” (npr. “znam da pušiš jer se družiš s tim ljudima”, “sigurno si bila sa nekim dečkom”, “sinoć ste sto posto pili nešto”, “znam ja tebe kakav si u društvu”, itd.). Naravno, govorimo o situacijama koje se nisu stvarno desile (ne o onima gde su ovakve sumnje zapravo istinite), a gde dete najčešće ne može da dokaže suprotno (ili mu se ne veruje). Nakon toga sledi optuživanje, kritika ili fizička kazna.
Pretaran kriticizam i nesrazmerna strogoća
Dete biva kritikovano za stvari koje po prirodi ne zahtevaju kritiku ili nemaju nikakve veze sa nečim što može ugroziti bilo koga (npr. “šta crtaš te gluposti”). Preterano strogi zahtevi, pravila, patološki “vojnička” disciplina, bespotrebno držanje dugih “predavanja” za kršenje sitnih pravila (koja su inače već postavljena kao prestroga).
Obrtanje uloga, parentifikacija i trijangulacija
Od deteta se očekuje da se brine o roditelju (parentifikacija). Dete postaje “psiholog” roditeljima, ili čak neka vrsta bračnog terapeuta. Od njega se očekuje da razume i bavi se emocionalnim i psihičkim svetom odraslog roditelja, za šta ono, prvo, nije sposobno, drugo, to nije njegova uloga u tom trenutku (a ni generalno), treće, ima svoje sopstvene probleme kojima treba da se bavi. Trijangulacija: dete se koristi kao medijator između roditelja koji se preko njega svađaju. Ekstremniji slučaj: kada se svađaju, dete je krivo.
Ismevanje i pokazivanje nepoštovanja prema detetu
Dete se otvoreno ismeva (često i za trivijalne ili pozitivne stvari), koriste se “neslane šale”, sarkazam, cinizam, itd. Roditelj kroz vređanje i ismevanje otvoreno pokazuje detetu da ga ne poštuje kao ličnost i za to krivi dete (ispada da je dete još i odgovorno za sve to jer još nije formiralo tu idealnu ličnost, projekciju svog roditelja).
Socijalna izolacija
Roditelj sistematski izoluje sebe i dete od ostalih ljudi, ne dozvoljava mu da se druži sa ostalom decom. Roditelji se kao celina izoluju od ostalih, slabo idu u posetu drugima i drugi slabo (ili uopšte) ne dolaze njima u posetu.
Emocionalna netolerancija
Detetu nije dozvoljeno da ispoljava određene emocije. Neke emocije se označavaju kao “pogrešne” i dete biva kažnjeno (npr. kritikom ili uvredom) kada ih ispolji. Posebno je rizično ako ide u ekstrem (prestroga definicija ili prestroga kazna) ili je kazna neadekvatna korišćenjem uvredljivih reči koje udaraju direktno na ličnost: npr. “šta se smeješ konju jedan” itd.
Izazivanje srama i anksioznosti
Roditelj često “posramljuje” dete, tj. kažnjava ga za neka trivijalna ponašanja tako što ih obeležava kao sramotna (“sram te bilo”, “kako te nije sramota”, “nemoj da me brukaš”, “vidi svi te gledaju na šta ličiš”, “stidi se”). Roditelj prenosi svoju socijalnu anksioznost i osećaj toksičnog srama na dete i ne dozvoljava mu da se spontano ponaša kako ih ne bi “obrukalo”. Čak i ako roditelj jeste socijalno anksiozna pa zbog toga pokušava da iskontroliše i sopstveno dete kako ne bi upao u kritičnu situaciju, problem je što to nije objašnjeno već ispoljeno na agresivan, paničan i zbunjujući način za dete.

Kao što smo napomenuli, ima još dosta konkretnih razloga i ponašanja roditelja koja mogu dovesti do velikih problema u detetovom psiho-emocionalnom razvoju i raznoraznih mentalnih tegoba u kasnijem periodu. Ovde su napomenute samo neke od češće viđanih interakcija koje su se pokazale kao faktori nastanka patološkog unutrašnjeg kritičara u praksi.

Kada se ovakvi i slični obrasci odnosa sa detetom često primenjuju, dete postaje opterećeno time šta njegov roditelj želi, kako se oseća, u kakvom je raspoloženju, da li će ga nagraditi i pružiti mu osećaj smisla. Sve počinje da se vrti oko roditeljevog emocionalnog stanja, za koje dete želi da bude adekvatno, kako bi vratilo ekvilibrijum i osećalo se voljeno. Svrha njegovog života tako postaje roditeljsko stanje i roditeljev self (ego/ličnost). Sada je detetu više bitno kako se roditelj oseća, a ne kako se ono oseća. Ovo dovodi do “skretanja” u formiranju detetovog self-a, koji postaje fluidan i počinje da iščezava, što najčešće rezultira da kasnije, tokom odraslog doba, ovakvoj osobi drugi ljudi i njihova stanja postanu bitni, a svoja se zanemaruju.

Roditelj je taj koji je sada u potpunoj kontroli nad njegovim životom i on je taj koji mu daje smisao. Detetova svest o sebi se snižava, a pojačava se svest o drugima. Ego-granice se gube u smislu toga da dete sada previše oseća ono što drugi osećaju (naravno, ne u parapsihološkom smislu, jednostavno dete postaje previše empatično i fokusirano na tuđa osećanja i stanja, koja ga preplavljuju jer mora njima da se bavi). Usled sada uveliko smanjene sposobnosti davanja sebi sopstvenog smisla, dete prestaje da postoji za sebe, a počinje da postoji samo za druge. Protiv ovog prilično neprijatnog i neadekvatnog stanja, osoba instalira i upotrebljava raznorazne mehanizme odbrane, o čemu će biti reči kasnije.

Prilikom priče o super-egu, videli smo da postoji princip da “spolja postaje unutra”. Ako nas roditelj previše cenzuriše mehanizmom nagrade i kazne (stalno nam govori šta smemo i treba da kažemo, a šta ne, i kažnjava nas ako se ne pridržavamo pravila), javlja se autocenzura – sada sami sebe cenzurišemo. Ako nas roditelj kažnjava i kada smo uspešni (dakle, uslovljava nas da nakon uspeha sledi kazna), onda ćemo kasnije sami sebe da sabotiramo (fenomen u literaturi poznat kao „strah od uspeha“). Ako stalno moramo da tražimo njegovo mišljenje, validaciju, dozvolu čak i za najtrivijalinje stvari, jer će u suprotnom da usledi kazna – onda ćemo se kasnije preterano oslanjati na druge, nećemo moći da donosimo odluke, bežaćemo od odgovornosti. Javlja se osećaj neadekvatnog deteta (nikad nisam dovoljno dobar) i naučena bespomoćnost (šta god da radim ne valja) koja je koren neambicioznosti, manjka motivacije, straha od izazova, pa i depresije. Ovde imamo slučaj da osoba postane uslovljena na ovakvu reakciju i projektuje ovaj primalni roditeljski imago na kasnija dešavanja u životu.

Mentalna sprega mehanizma “introjekcija-projekcija”

Sve to možemo predstaviti modelom sprege introjekcija-projekcija. Dakle, imamo situaciju da ono što je nekada bilo spolja, sada se ugrađuje unutra (u mentalni sklop), da bi se u prerađenom obliku kasnije reflektovalo opet na spolja. Introjektovani materijal je temelj, osnova, od njega se formira buduća struktura i izgrađuje sočivo kroz koje ćemo kasnije posmatrati svet oko sebe.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)