9. Rano iskustvo 2: roditelj kao emocionalno “ogledalo”

Gledajući sa aspekta emocionalnog razvoja, imamo period kada dete počinje da oseća kompleksnije emocije, te da prepoznaje lica i reaguje na njih kao na odvojene objekte. Ukoliko se detetov razvoj odvija normalno, možemo očekivati i videti kako dete reflektuje, oponaša izraze lica i facijalne ekspresije odraslih u njegovoj okolini (npr. nasmejete se bebi, a ona se odmah nasmeje vama). Isto tako, beba “očekuje” da vi reflektujete njene pozitivne emocije tako što ćete se npr. smejati kada se ona smeje. Tako se, na neki način, testira svet oko sebe i kompatibilnost sa ovim novim objektima u bebinom svetu. Ovo je bazična psihološka potreba deteta jer ste vi još uvek deo njenog psihološkog univerzuma (dakle percipira vas donekle kao deo njenog uma) i tako na neki način uspostavlja kontrolu nad okolinom (tj. sa sobom), što joj daje osećaj sigurnosti.

Roditelj će bebi takođe služiti i kao “kontejner” (obrađivač ili sadržavalac) njenih negativnih emocija (Bion, 1962a). Šta to zapravo znači? Pošto dete još nema razvijen kapacitet obrade emotivnih stanja i sposobnost da razume sopstvena stanja, te u skladu sa time izađe sa njima na kraj, ovde imamo siutaciju gde roditelj na neki način odrađuje tu ulogu umesto njega. Na primer, imamo situaciju da se dete oseća loše, tj. narušena je homeostaza, oseća diskomfor i slično. Dete ispolji to svoje stanje ponašanjem (u početku je to najčešće plač). Majka ili otac, tada, recimo, uzme dete u ruke, priča umilnim glasom, ostvaruje pozitivan kontakt s detetom. Dete se onda smiri, stanje mu se vrati u homeostazu. Dakle, roditelj obradi negativnu emociju deteta i “vrati” mu je obrađenu (u formi pozitivne), što vraća homeostatični balans u psihi deteta. Zaključak je da interakciju roditelj-dete možemo sagledati sa dva aspekta – refleksiju, ogledanje (eng. mirroring) i obrađivanje, sadržavanje (eng. containment).

Refleksija i reagovanje roditelja na detetovo ispoljavanje emocija pokazuje se kao ključni momenat ostvarivanja konekcije deteta sa svetom i početak formiranja psihološkog ekvilibrijuma.

Ukoliko roditelj nije dobro “ogledalo, tj. ne reflektuje detetove pozitivne emocije, doći će do destabilizacije objekata u njegovom svetu, dete će se osećati nesigurno i samo. Ukoliko pak roditelj nije dobar “kontejner”, dakle, ne bavi se obradom detetovih emocija, dete neće moći da uspostavi emocionalni ekvilibrijum, opet će se javiti osećaj bazične nesigurnosti, odbačenosti, a može se desiti i da dete ne uspe kasnije da razvije sposobnost uvida u svoja unutrašnja stanja, ili ne ume da se bavi i obrađuje sopstvene emocije na adekvatan način (stručni nazivi za ovakva stanja su “aleksitimija” i “emotofobija”).

Još jedna važna stvar je i formiranje odnosa sa objektima u detetovoj spoljašnjosti, gde je posebno bitna tzv. konstantnost i dostupnost objekata i to pogotovo nakon što je naučilo da hoda (Mahler, 1972). Prisutnost, dostupnost i pružanje pažnje roditelja na dete je ključan rani faktor u formiranju stabilne slike o svetu. Dakle, učestalost u kojem je roditelj prisutan kada detetu zatreba ili kada ono to očekuje se u literaturi naziva “konstantnost objekta”. To znači da dete očekuje da roditelj uvek, ili u većini slučajeva, bude tu za njega kada mu treba. Ukoliko roditelj retko reaguje na detetove potrebe, malo se bavi njima, često je odsutan i slično, nastaje poremećaj konstantnosti objekata i formira se nesigurno vezivanje za njih (Ainsworth et al. 1978), što može kasnije pratiti osobu čitav život. Roditelj treba da obezbedi detetu adekvatnu brigu i regulaciju emocionalne funkcije, odnosno pruži osećaj da je dete “držano”. Ovo je banalan prevod engleskog termina “holding” (u prevodu “držanje”), koji je izabran zato jer konotira bukvalno držanje, uzimanje u ruke deteta od strane roditelja, a koje, pored fiziološke ima i jaku psihološku funkciju: prvenstveno emocionalne regulacije deteta, a dalje označava trenutak početka brige roditelja o detetu – umanjivanje njegovih tenzija (anksioznosti) i zadovoljavanje njegovih potreba. Uzimanje deteta u ruke je situacija koja u detetovom univerzumu predstavlja ključnu tačku razvoja bazične sigurnosti, poverenja i funkcionalnog odnosa prema svetu oko sebe. Definicija ovog termina se kasnije metaforički grana u sva ona ponašanja roditelja koja su slična i u skladu sa funkcijama bukvalnog držanja deteta u rukama (zagrljaj kada je detetu teško, fizički kontakt, pružanje podrške, empatisanje i slično). Roditelj dakle, treba da obezbedi tzv. “holding environment” (bukvalan prevod je neadekvatan pa ostavljamo termin na engleskom), tj. da svojim ponašanjem izgradi sigurnu, bezbednu i podržavajuću okolinu koja će detetu obezbediti i potkrepiti njegov dalji psihoemocionalni razvoj.

Ukoliko ovih aspekata nema ili su veoma retki, kod osobe imamo situaciju da svet opaža kao nesiguran i nestabilan, što je refleksija unutrašnjeg stanja, a koji je pak modelovan na osnovu primarnog odnosa sa roditeljima. Sve ovo doprinosi osećaju odbačenosti, neadekvatnosti i nevoljenosti, a to je osnova za nastanak patološkog unutrašnjeg kritičara. Ipak, ovakve situacije nisu uvek nužne kako bi došlo do neadekvatnog psihoemocionalnog razvoja, iako su ključne. Kasniji periodi, kada se dete dovoljno psihofizički razvije i kada krene otvoren proces vaspitavanja, mogu biti itekako važne te u velikoj meri uticati na život osobe. Sumirajući, možemo reći da adekvatan odnos roditelj-dete treba da sadrži sledećih nekoliko elemenata kako bi se ostvarila funkcionalna veza i izgradio funkcionalan model kasnijih povezivanja sa ljudima:

  • refleksija (razumevanje emocionalnih stanja deteta i uzvraćanje pozitivnih emocija)
  • sadržavanje („containment“, odnosno empatisanje i emocionalna regulacija detetovih unutrašnjih stanja; obrada neobradivih emocija i davanje smisla emocijama)
  • držanje („holding“, iliti pružanje osnovnog osećaja sigurnosti, bezbednosti, kroz fizički kontakt, zadovoljavanjem potreba i umanjivanjem straha od odbacivanja)
  • podrška (potkrepljivanje istraživačkog i kreativnog ponašanja, nagrađivanje, ohrabrivanje)
  • motivacija (podsticanje na dalji razvoj, sticanje novih iskustava, izlaženje iz komfor zone)

Takođe je važan i period odvajanja deteta od roditelja, kako psihički tako i fizički. Setimo se da u jednom periodu dete opaža sebe i objekte oko sebe (prvenstveno majku) kao deo sebe; ono je u tzv. simbiotskoj vezi sa roditeljem i nema svoju individualnost. Uspešno formiranje ličnosti podrazumeva adekvatno formiranje ličnih (ego) granica u ovom ranom periodu, odnosno definisanja sebe kao zasebnog entiteta. Zdrave lične granice su, kao što ćemo videti, veoma važne kada je reč o identitetu i integritetu osobe, samopoštovanju i kapacitetu da se funkcioniše, ali i povezuje sa drugima. Formiranje i oblikovanje sebe kao individue se događa kroz period separacije-individuacije i označava početak percepcije sveta kao nečega što je odvojeno od osobe, nečega što takođe ima svoje potrebe, emocije, misli, stanja i slično.

Primarni narcistički, egocentrični univerzum deteta, gde dominira iluzija omnipotentnosti i kontrole nad svime što ulazi u njegovu svest, sada mora da se sruši i pređe u univerzum gde vlada realno iskustvo, odnosno shvatanje da svet postoji kako unutar tako i izvan njega, da nema totalnu kontrolu nad njim, da nije samo ono odgovorno za njega, ali i da nije pasivni posmatrač kojim se “rukuje”, već aktivni učesnik u njemu. Toksična psihologija u ovom domenu koja otežava ili sprečava separaciju-individuaciju deteta, kao što je npr. preterana anksioznost roditelja, preterana protektivnost, jaka dominantnost i agresivnost, ostaviće trajne posledice po dalji razvoj osobe. Majka, koja je previše zaštitnički nastrojena (stalno “trči” oko deteta bez otvoreno pokazane potrebe od stane deteta), ili ona koja se previše plaši za njega (ne odvaja se od deteta i ne pušta ga samog), te ona koja je kontrolišuća, često agresivna i ograničavajuća (ne dozvoljava slobodu kretanja, izražavanja emocija, misli, itd.), će sprečiti i otežati odvajanje, te tako unazaditi njegovo oblikovanje kao zasebne individue. Usled nemogućnosti potpunog razdvajanja na ravni „ja-drugi“, ego-granice se neće adekvatno razviti, a samim tim ni osećaj nezavisnosti osobe. Pokušaj individuacije u ovakvoj atmosferi, nosi sa sobom osećaj krivice i potisnutog besa, što se kasnije manifestuje u slici o sebi kao nedovoljnim, nekompletnim, zavisnim od drugih (tuđeg mišljenja prvenstveno) i nesposobnim za izražavanje sopstvenog mišljenja, odnosno življenja na sopstveni način i donošenja zrelih životnih odluka. Takva stanja će se postepeno integrisati, kanalisati i održavati kroz sadistički super-ego, tj. prestrogog unutrašnjeg kritičara.

Sve u svemu, ukoliko se primenjuju neadekvatna ponašanja, kritičar sistematski postaje persekutorni (proganjajući) interni objekat koji nastavlja da prati osobu kroz sve dalje faze razvoja. Tehnički govoreći, kritičar je “loš introjekt”, odnosno iskopirana slika loših osobina roditelja (ili onoga što je nefunkcionalno u odnosu), koja se aktivira kad god unutrašnje dete “nije dobro”. Isto tako, definicija “nedovoljno dobrog deteta” (šta, kako i kada nešto nije dobro) je pod većinskom kontrolom ovog lošeg introjekta, što znatno komplikuje čitavu situaciju. Ovaj persekutorni introjekt čini osnovu emocionalnog funkcionisanja i boji većinu psihičkih stanja. Introjekt roditelja je na neki način bazična struktura, temelj mentalnog aparata više hijerarhije te se preko njega nabacuju kasniji slojevi psihičkih stanja i na neki način deluje kao globalni filter iskustava, percepcija i emocija. Internalizovan objektni odnos sa roditeljem je stoga od primarne važnosti za sve kasnije periode razvoja.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)