8. Rano iskustvo i primarni “objekti”: dobra i loša majka

Vratimo se sada unazad kroz vreme, u ranu prošlost detetovog razvoja. Sve počinje sa primarnim odnosom deteta sa roditeljima, tokom perioda odojaštva i veoma ranog detinjstva. Naime, detetov prvi kontakt sa osobom koja ga je rodila (ili koja ga neguje) je i jedan od najvažnijih. U prvim mesecima nakon rođenja, dete se vezuje za objekat koji ga hrani (najčešće majka) i ego-granice još nisu formirane. Majka (a pre toga njena dojka) se ne percipiraju kao spoljašnji objekti već kao deo detetovog sopstvenog univerzuma (Gabbard, 2014). Ono dakle, u tom periodu nije svesno fizičke odvojenosti i ne percipira sebe i objekte oko sebe kao razdvojene entitete. Ovo je period primarnog narcizma i omnipotentnosti. Isto tako, dete u prvim periodima ne opaža majku kao celinu, već kao zbir mnoštva parcijalnih objekata (lice, ruke, dojka, itd).

Zapravo, ono čega je dete u tim trenucima svesno je to, da se određeni objekti pojavljuju i nestaju iz njegovog univerzuma. Neki donose toplinu i deluju smirujuće (kao što su ruke, kada majka drži dete), neki hranu (dojka), a neki su “čudni” i menja im se struktura na određeni način (lice). Postepeno se, za objekte koji nagrađuju, to jest smanjuju tenziju vezuju prijatne emocije, a neprijatne emocije se javljaju u odsustvu tih objekata. Ovo je posebno slučaj sa dojkom, koja je najvažniji objekat u detetovom ranom univerzumu, samim tim jer donosi hranu, a ona je nužna za preživljavanje. Dete se prvenstveno vezuje za dojku / majku, ali opet ne kao za celovit objekat – pošto je majka izvor i nagrade i kazne, tj. odgovorna za prijatnosti i neprijatnosti, dolazi do cepanja (eng. splitting) objekta na dva dela: na dobar i loš. Ovo se dešava zato da bi dete lakše izašlo na kraj sa kompleksnošću objekta i na neki način pružio makar primitivni smisao iskustvima. U ovom slučaju “dobra” dojka/majka je ona koja dolazi, nagrađuje, ispunjava potrebe i smanjuje tenziju; a kada odlazi, odnosno kada je nema ili kada ne ispunjava potrebe, ili kažnjava, to je “loša” dojka/majka. Dakle, odsustvo dobrog objekta znači prisustvo lošeg objekta, dobar objekat se voli, a loš se mrzi.

Međutim, situacija i dalje nije rešena ovom podelom i postepeno postaje izvor tenzije u detetovom umu, jer je svet tako podeljen na dobar, kojem se raduje i koji se priželjkuje, ili loš, koji je izvor negativnih emocija i koji se treba uništiti. Ne zaboravimo isto tako da još govorimo o ego-centričnom periodu razvoja, gde dete objekte opaža kao deo sebe. Stoga, ako dete podeli objekat na dobar i loš, onda je logično da i sebe u tom procesu podeli na dobro i loše. Protiv “loše majke”, odnosno lošeg dela sebe, dete se bori, oseća agresiju, frustraciju i traži način da ga se reši. Taj domen je izvor anksioznosti, straha i pretnja je po egzistenciju deteta. Ovaj period je još poznat i kao “paranoidno-shizoidna” pozicija (Klein, 1946). Reč “paranoidno” ovde označava osećanje straha od odbacivanja, separacije, kazne, lošeg objekta, dok “shizoidno” ilustruje mentalno stanje karakterisano rascepljenošću, odnosno neintegrisanošću unutrašnjih objekata, te u skladu s tim, opažanje spoljašnjosti kao neintegrisane.

Međutim, problem je što je taj “loš” objekat isti onaj objekat koji je i dobar, te ovakva konfuzna, nelogična situacija ne može dugo da traje. Na kraju, taj momenat podeljenosti i psihičke tenzije dete treba da reši tako što uspe da integriše dobro i loše u jednu osobu, to jest, da toleriše ambivalentnost. Primitivni mehanizam cepanja se napušta kao sredstvo psihičkog funkcionisanja, a na njegovo mesto dolaze drugi, zreliji mehanizmi. Stoga, vrhunac razvoja u ovom periodu predstavlja percepcija osobe kao celine, odnosno shvatanje da jedna te ista osoba može biti i dobra i loša – da je višedimenzionalna. Dete postepeno razvija kapacitete koji mu omogućavaju da sagleda objekte kao odvojene od njega, te shvata da je odvojeno od majke. Ova faza se naziva “depresivna pozicija” (Klein, 1946), jer je karakterišu osećaji krivice, usled prethodnih agresivnih tendencija prema lošem objektu (koji je sada deo celokupnog entiteta “majka”), tugovanja za prethodnim simbiotičkim stanjem, odnosno intimnom i bliskom vezom sa majkom, te razvoju osećaja brige / empatije za druge osobe.

Ovo je ključan period za emocionalni razvoj deteta i od posebne je važnosti način ophođenja majke prema detetu. Ukoliko je majka u ovom periodu konstantno hladna i odbacujuća, ili pokazuje otvorene znake frustriranosti dojenjem i detetom, te agresiju i ekstremnu ambivalentnost, dete, iako nije potpuno svesno majke kao odvojenog “objekta”, će sve to osetiti. Tu imamo slučaj da primarni objekat postaje više loš nego dobar, odnosno frustracija i tenzija postaju veće. Tim gore je što majku tada opaža kao deo sebe, te ako je majka okarakterisana kao uvek ili često “loša”, po logici stvari imamo situaciju da je jedan deo sebe okarakterisan kao uvek i većinski loš. Takvi momenti podstiču održavanje mehanizma cepanja i odlažu integraciju pocepanih objekata u celinu, jer bi takva celina bila neprihvatljiva (“majka ne može da bude skroz loša jer sam onda ja u velikoj opasnosti”).

Spajanje dobrih i loših osobina majke u jednu osobu je ključan momenat psihološkog razvoja.

Dalje, loš deo sebe se dublje otcepljuje i potiskuje jer je u neskladu sa ostatkom psihičkog univerzuma i izvor je prevelike tenzije. Međutim, jasno je da ovo ima velike posledice na dalji psihološki razvoj deteta, koje prelazi u naredne faze razvoja sa neadekvatnom, podeljenom i shizoidnom slikom sebe i spoljnih objekata. Loši objekti iz ranog detinjstva su prenaglašeni u psihi i izvor su straha, anksioznosti. Takođe, oni su proganjajući i moraju biti dalje potiskivani te projektovani, što formira koren kasnijih depresivno-paranoidnih crta ličnosti. Loši i agresivni delovi sebe se u tom slučaju projektuju na druge, kojima se onda daje uloga progonioca i od kojih postoji strah.

Prenaglašeno korišćenje mehanizma cepanja, pored ostalog karakteriše strukturu tzv. granične (borderline) ličnosti, koji ove osobe nastavljaju da koriste i u kasnijem, odraslom dobu. To se dešava usled neadekvatnog (agresivnog, ambivalentnog, preterano anksioznog, hladnog itd.) ponašanja majke, koje ne dopušta detetu da integriše dobru i lošu stranu osobe u jednu celinu. Takva situacija je osnova kasnijeg crno-belog opažanja ljudi iliti dinamike idealizacije-devaluacije (gde je osoba ili skroz dobra, ili skroz loša, ne može biti i jedno i drugo istovremeno) kod granične organizacije ličnosti, te intenzivnog osećaja separacione anksioznosti, paranoidnih ideacija i generalno veoma ambivalentnog pogleda na povezivanje s drugima. O detaljnijoj organizaciji granične ličnosti ćemo govoriti kasnije, jer je važna za celokupno naše izlaganje.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)

One thought on “8. Rano iskustvo i primarni “objekti”: dobra i loša majka

Comments are closed.