7. Okolina koja kritikuje, super-ego i nastanak kritičara

Iz prethodnog izlaganja možemo zaključiti da je patološki unutrašnji kritičar deo super-ega koji je razvijen neadekvatno i u neskladu sa realnošću (zato ga i nazivamo “patološki”) On, naravno, nije “kriv” za to, jer je jednostavno proizvod koji je nastao usled nerealnog ponašanja okoline prema nama. Dakle, ukoliko imamo dominantnog, agresivnog i neautentičnog spoljašnjeg kritičara, imaćemo i neadekvatnog, disfunkcionalnog unutrašnjeg kritičara. Ovo je svakako veoma uprošćeno jer, kao što ćemo videti, sredina ne mora uvek biti kritički nastrojena da bi se razvio patološki unutrašnji kritičar. Takođe, argument sročen na ovaj način nije čak ni u svim slučajevima tačan – može se desiti (doduše, retka) situacija gde i pored toksičnih ponašanja osoba nema neke ozbiljnije posledice kada odraste. Međutim, veoma se retko dešava da osoba koja potiče iz disfunkcionalne porodice, ili je imala toksično-kritične roditelje, ne oseti nikakve posledice po svoju ličnost i život.

Govoreći o super-egu, kao strukturi koja ima šire dejstvo od kritičara i sadrži njegovo dejstvo, korisno će nam biti da na ovom mestu uvedemo i teoretsku podelu na autonomni i heteronomni super-ego (Fenichel, 1945). Naime, videli smo da je super-ego velikim delom izgrađen na osnovu toga kako se sredina (prvenstveno roditelji), ponaša prema nama.  Autonomni super-ego je formiran kao odgovor na konzistentno, stabilno i predvidljivo ponašanje sredine, gde su definicije onoga što je “dobro” (onoga što treba da se radi kako bi se došlo do pozitivnih posledica) i onoga što je “loše” (nečega što ne bi trebalo i smelo da se radi, inače sledi kazna) relativno dobro utvrđene, odnosno pravila su manje-više nepromenljiva. Ovako formiran super-ego se naziva autonomni, jer jednom kada su pravila utvrđena, on više ne zavisi u potpunosti od spoljne okoline, odnosno njene povratne informacije, već nastavlja da samostalno usmerava osobu na osnovu izgrađenih algoritama. Autonomni super-ego je tako dobrim delom osnova dobrog samopouzdanja, stabilnosti i samo-usklađenosti, jer osoba zna šta je dobro, a šta loše i ne zavisi od tuđeg mišljenja, odnosno ne mora stalno da traži potvrdu od drugih. Ovde imamo interni obrazac “naučen sam šta je dobro, a šta loše, znam šta treba da radim da bi me sredina prihvatila i siguran sam da je to prava stvar, bez obzira na to šta kasnije drugi kažu”. S druge strane, ukoliko se sredina (roditelji) ponašaju nekonzistentno, nestabilno, ambivalentno, nesigurno prema detetu, dete ne zna šta je tačno “dobro”, a šta “loše”.

Nekonzistentno ponašanje roditelja, kada kazna i nagrada usleđuju bez neke posebne pravilnosti (recimo, kada roditelj ima česte promene raspoloženja, pa je zbog jednog istog ponašanja besan, a drugi put indifirentan, ili čak na neki način nagrađuje), dovode do toga da dete ne može da predvidi reakcije sredine s obzirom na svoje ponašanje. To sada rezultira u formiranju nestabilnog unutrašnjeg modela, odnosno upadanje u modus operandi “nikad ne znam šta tačno da radim kako bi sredina bila zadovoljna, pa ću stoga stalno da posmatram i brinem se oko toga šta okolina očekuje i prema tome ću usmeravati svoje ponašanje”. Osoba će tako, i kada odraste, stalno zavisiti od tuđeg mišljenja: brinuće se šta drugi misle o njoj, da li nešto radi dobro ili loše, osećaće se bazično nesigurno prilikom interakcije s drugima.

Nedovoljno čvrsta eksterna, a kasnije interna pravila i dinamika koja nema stabilan algoritam funkcionisanja, rezultuju u kompromisnoj strukturi pod nazivom heteronomni super-ego. On, dakle, usmerava osobu da funkcioniše po principu “radiću šta se od mene očekuje u datom trenutku, jer mi nije jasno šta tačno treba uvek da radim i ko treba da budem da bi me prihvatili”. Ovakva dinamika uzrok je sijasetu maladaptivnih stanja kao što su socijalna anksioznost, nisko samopouzdanje, nezadovoljstvo sobom, nesigurnih i pasivno-zavisnih obrazaca vezivanja, ali i kompenzatorskim strukturama kao što su patološki narcizam, histrionična ličnost, opsesivna kompulsivnost, preterana agresivnost i slično (koristim već ustoličene stručne nazive i termine iz literature radi lakše komunikacije).

Umetnički prikaz unutrašnjeg kritičara: prvo introjektovan od sredine, onda projektovan na sredinu.

Sama reč “unutrašnji kritičar” već približava definiciju termina: ovaj fenomen nastaje usled kritike okoline, prvenstveno roditelja, onda šire porodice, vršnjaka, itd. Međutim, kada govorimo o patološkom kritičaru, ono što je ključno, to je da nije u pitanju bilo kakva kritika, već je bitno da kritika ima određene onesposobljavajuće elemente koji se uglavnom tiču:

  1. jačine (prestroga)
  2. učestalosti (prečesta)
  3. smislenosti i (zbunjujuća, nedefinisana)
  4. nužnosti kritike (uglavnom nepotrebna)

Isto tako, tu nije samo patološko kritikovanje problem, već i neadekvatno kažnjavanje na bilo koji drugi način (za dete je, na primer, kazna i kada mu se roditelj ne obraća – tj. koristi tzv. “tihi tretman”). Takođe, nezainteresovanost, neglekt (zapostavljanje), odbacivanje, ignorisanje i bilo koje drugo neadekvatno ponašanje od strane sredine prema detetu ili kasnije, odrasloj osobi, ima veliki uticaj po funkcionalnost i skladnost unutrašnjeg sveta. Dakle, možemo proširiti definiciju i reći da zapravo svaki element odnosa koji je “patologizovan” i koji dovodi do osećanja manje vrednosti i “nedovoljno dobrog deteta” (tzv. “toksična” ponašanja), predstavlja plodan teren za javljanje patološkog unutrašnjeg kritičara. Nakon što se to desi, ovaj deo ličnosti će se truditi da nam zagorča život i konstantno nas kažnjava (u stvari, mi kažnjavamo sami sebe). On je taj koji će unapred da nas sprečava da radimo, budemo srećni i živimo svoj život onako kako bismo želeli, koristeći se mehanizmima kao što su strah od neuspeha, strah od odbacivanja, parališuća anksioznost, depresija i apatija, prokrastinacija, paranoidne ideacije, i mnogim drugim manevrima.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)