6. Rascep na “pravi” i “lažni” self

U psihoanalitičkoj misli postoji podela na tzv. originalni self i na pseudo-self (“self” se u ovom slučaju može shvatiti kao sinonim za ego, ličnost, tj. za ono na šta uglavnom mislimo kada kažemo “ja”). Pseudo-self ima funkciju odbrane od slobodnog iskustva i spontanih doživljaja, kao i cenzurisanje misli, osećanja i potreba koje proističu iz originalnog self-a. Psiholog Donald Vinikot je govorio o pravom i lažnom selfu, gde je pravi self definisao kao spontano, autentično iskustvo, dok je lažni self odbrana koja štiti pravi self skrivajući ga od okoline. Lažni self je na površini, kao neka vrsta opne, a to je upravo ono što ljudi prikazuju jedan drugom kada su u interakciji.

Zašto, po njemu, dolazi do ove podele? Priča je vrlo slična onome što smo i mi govorili do sada, odnosno poklapa se sa njom, te zato koristimo izlaganje ovog autora umesto da nanovo izmišljamo čitavu stvar. Naime, čovek se od malih nogu uslovljava da ispunjava očekivanja drugih ljudi koji postaju od najveće važnosti u njegovom svetu. Ispunjavajući njihova očekivanja, pravi self (njegove realne i spontane potrebe) se postepeno guši u tom kontekstu. Tako se formira lažni self, dakle, kao odgovor na okolinu – ako ne mogu da radim to što hoću, onda moram da radim to što ti hoćeš. To je u isto vreme i odbrana od okoline koja se opaža kao nesigurna, zahtevna i nadmoćna, koja kažnjava spontano ispoljavanje detetovih prirodnih reakcija na okolinu (pravi self). Ono što se dešava jeste to, da okolina na kraju “ubedi” osobu kako je njena autentičnost nešto što ne sme da se ispolji, nešto što je loše, te da postoji kalup i obrazac egzistencije koji ona mora da prihvati. Taj kalup se u velikoj meri prihvata i introjektuje, jer mora da bude deo kolektivnog, gde treba da se uklopi u fiksnu strukturu čijem održanju treba sada da doprinese.

Očigledno je da je taj “kalup”, ta ličnost u koju se osoba uklapa produkt spoljašnjeg kritičara i deluje kao mehanizam odbrane od zahtevne sredine. On je neka vrsta adaptacije, prilagođavanja na sredinu i ima svoju funkcionalnu vrednost u određenoj meri. Međutim, opet imamo problem ukoliko je sredina disfunkcionalna jer će to uticati na formiranje lažnog self-a. Naime, što je sredina kritičnija, nepravednija, strožija, agresivnija, odbacujuća, nezainteresovana (toksičnija), to će lažni self biti jači, dominantniji i imaće veću ulogu, odnosno preplaviće čitavu ličnost, samim tim jer će biti više potreba za odbranom od proganjajuće okoline. Naša ličnost se tako cepa na više delova, od kojih se svaki koristi kao defanzivni manevar u različite svrhe (u suštini izlaženje na kraj sa strahom od odbacivanja), što direktno doprinosi difuziji identiteta i unutrašnjoj nestabilnosti, kao jednim od glavnih faktora dalje disfunkcije. Ego koji se formira kao odbrana od ovakve situacije može neretko na površini delovati kao čvrsta slika, samopouzdanje, “gvozdena ruka” (što recimo, imamo kod narcisoidnih ličnosti), ili se izgraditi uloga nekoga koje šarmantan, harizmatičan, a da osoba nije zapravo ni svesna raskola koji se dešava iza toga. To su slučajevi gde je osoba “fina” i “super” u društvu, a kada dođe kući, sa najbližima, postane odjednom isfrustrirana, dominirajuća, kontrolišuća ili agresivna osoba.

Shematski prikaz psihičke strukture sa fokusom na spregu kritičara i rascepa selfa.

Unutrašnji kritičar i rascep, tj. fragmentacija self-a, su u međusobnoj sprezi. Naime, toksična psihologija podstiče unutrašnji rascep i aktivira kritičarsku strukturu; kritičar podstiče izgradnju lažnog self-a i dalju fragmentaciju psihičkog aparata (odbrambeni manevar), ali se isto tako može reći i da je kritičar u nekoj meri deo lažnog self-a. U svakom slučaju, što je jači kritičar, lažniji je self; što je lažniji self, veća je praznina između onoga što osoba stvarno jeste i onoga što želi da bude; što je veća ova praznina, neautentičniji i nesrećniji je život, psihološki raskol i nesklad su veći. Ekstremno lažni self je tako u ogromnoj meri prirodni produkt toksične sredine i u ovom zaključku leži ključ čitave dalje priče.

Ako je naša sadašnja ličnost lažna i jedan veliki mehanizam odbrane, onda nam je samo ta činjenica dovoljna da shvatimo zašto nam je život takav kakav jeste i u kom pravcu trebamo dalje delati. Nije onda nikakvo čudo što se ljudi, koji su imali ovakva iskustva, konstantno osećaju nezadovoljni sobom, u stanju podeljenosti, s nestabilnim identitetom; da ne govorimo o ostalim stanjima, kao što su npr. osećaji praznine, besmisla, anksioznost, depresivnost, bes, i svemu onom što nas onemogućava da se svim svojim bićem upustimo u ono za šta smo ovde.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)