5. “Nedovoljno dobro dete”: koren emocionalnih problema

Svima je jasno da nakon rođenja, dete po “default”-u zavisi od roditelja u svakom aspektu, a pogotovo bazično biofiziološkom, samim tim jer je nesposobno da se brine samo o sebi – ne može samo da se hrani, ne zna da hoda, čula su mu još poprilično nerazvijena, itd. Ovo nije ništa čudno, odlika je većine sisara i u biologiji se naziva “neotenija”. Stoga, možemo pretpostaviti da postoje raznorazni mehanizmi koji će detetov um i telo pripremiti i usmeriti ka vezivanju sa roditeljima ili ka onome ko se primarno brine o detetu (u nastavku ćemo koristiti termin “roditelji” radi lakše komunikacije, a čitalac je slobodan da zameni taj termin sa bilo kojim drugim koji označava primarnog negovatelja tj. vaspitača deteta). Psihološki rečeno, dete se rađa sa potrebom da ga roditelj voli i prihvati, jer ako ga ne voli i ne prihvati, teško njemu tako malom i nemoćnom. Iz te rane biološke zavisnosti od drugih nastaje i naša primarna potreba da budemo voljeni, prihvaćeni, a kasnije da volimo i prihvatamo po istom modelu.

Pošto je dete nemoćno i usmereno na roditelje, logično je da je od krucijalnog značaja da roditelj obraća pažnju na dete i njegove potrebe. Nije ni čudo što je nama i kasnije toliko bitno da neko obraća pažnju na nas, jer nam je nekada davno u detinjstvu preživljavanje bukvalno zavisilo isključivo od toga koliko drugi (tj. roditelj) obraća pažnju na nas, koliko nas voli. Problem nastaje kada nam ta potreba ostane previše bitna kada smo odrasli, jer nam preživljavanje više ne zavisi direktno od toga, te nas onesposobljava da se osamostalimo u meri u kojoj ćemo moći da se izgradimo i budemo funkcionalne jedinke.

Isto tako, dete po logici stvari ima bazični strah od odbacivanja, koji opet dolazi iz logike “ukoliko me roditelj ne prihvati (tj. odbaci) neću preživeti” i stoga je usko vezan sa potrebom za prihvatanjem od sredine. Kako bi se osiguralo da ga roditelj ne odbaci, ono mora da bude “dobro dete” (jer zašto bi neko odbacio dobro dete). Tu u igru ulazi mehanizam validacije, gde roditelj pokazuje detetu koliko je “dobro” tako što ga nagrađuje ili kažnjava za ponašanja. Preko reakcije roditelja na detetovo ponašanje (validiranja) i ponašanja prema njemu, dete ima povratnu informaciju o tome kakva je situacija: da li je povoljna ili nepovoljna po njega. Kada je roditelj zadovoljan sa mnom “ja sam dobro dete, roditelj me voli, dakle, neće me odbaciti, dakle, preživeću”. Roditelj, sa druge strane, treba da se potrudi da kod deteta umanji strah od odbacivanja i separacionu anksioznost tako što mu pokazuje da ga voli i ne ponaša se otvoreno odbacivački prema njemu. Opet, jasan je i ovaj aspekt – potreba za prihvatanjem određenim delom nastaje kao neka vrsta odbrane protiv straha od odbacivanja, a oboje imaju za cilj povećanje šanse za preživljavanje i kvalitetniji razvoj. Takođe, validacija od strane roditelja postaje glavna stvar u detetovom životu – “ja sam dobro dete, vole me i siguran sam”, tako da će dete većinu vremena da provodi prema ovom obrascu.

Nužno je zapaziti da je definicija termina “biti dobar” ono što je ključno ovde. Dete je “dobro” ili “loše” isključivo prema definiciji koju roditelj postavi, jer nema unapred pripremljene obrasce na osnovu kojih bi samo sebe merilo. Ako za roditelja biti “dobro dete” znači biti “fino dete”, onda će dete koristiti “finoću” kako bi se izborilo protiv anksioznosti odbacivanja i osiguralo prihvatanje roditelja (nagradu). Prateći ovu logiku, kada to dete odraste biće “fin” čovek jer je to značilo biti “dobro dete” i biti prihvaćen od strane drugih, te će se finoćom boriti protiv nesvesne separacione anksioznosti i tim alatom podsvesno pokušavati da spreči odbacivanje od drugih. Primetićete da ne samo što je važna definicija “dobrog”, nego je bitna i definicija “finog”, (koju su mu takođe postavili roditelji) i na ovo ćemo se vratiti kasnije.

Uobičajena interakcija ide sledećim tokom. Ukoliko pogledamo sliku 1. (dole) videćemo veoma pojednostavljen eksplicitan algoritam vaspitavanja deteta kako bi postalo “dovoljno dobro”. Prvo, primetićete da je ono po default-u “dobro”, tj. na sebe bazično gleda kao na dobro (nema konflikt samo sa sobom jer sebe na početku i ne opaža kao samostalnu i odvojenu jedinku) dok mu se ne pokaže suprotno. Dete i dalje nema predstavu šta je dobro, a šta ne (početna tačka je dakle gornji levi deo slike). Vidimo da se cela psiho-emocionalna mašinerija nakon toga pokreće od trenutka reakcije roditelja prema detetu, određenog stava i ponašanja koje označavamo sa “nisi dovoljno dobar”. Taj momenat označava početnu iskru koja narušava ekvilibrijum (stabilnost) i pokreće čitav mehanizam odnosa roditelj-dete. Sredstvo za pokretanje može biti neka otvorena kazna roditelja za nešto što dete nije uradilo kako treba ili bilo koje drugo ponašanje koje bi prenelo takvu poruku (negativne emocije, ignorisanje, odbacivanje, pasivna agresivnost, pokazivanje nezadovoljstva i slično). Dete se nakon toga trudi da vrati stanje u ekvilibrijum (na početak, kada je sve bilo u redu). Roditelj onda eskplicitno ili implicitno postavi uslov koji je nužan za ostvarivanje tog cilja (“uradi to i to”, “budi to i to”, “ponašaj se tako i tako”, itd). Dete se pokreće i radi to što treba, tj. ono što roditelj želi od njega i ako sve bude kako treba, roditelj nagrađuje dete tako što ga ponovo “prihvata” kao “dobro” i pruža mu osećaj sigurnosti i voljenosti.

Uprošćen mehanizam nastanka “dovoljno dobrog deteta”

Šta se događa kada se ovaj algoritam poremeti (slika 2)? Šta ako, na primer, roditelj kazni dete kada se ono ponaša kako on želi (tj. kako je detetu predstavio da želi), umesto da ga nagradi zbog toga? Šta ako niti kažnjava, niti nagrađuje, nego ne obraća pažnju na dete bez obzira šta radi? Ili je preterano zahtevan pa kažnjava i za minimalne stvari? Šta se dešava kada nagrađuje vrlo retko ili uopšte ne nagrađuje? A šta ako ga stalno kažnjava, bez obzira šta radi? Prema prethodnom izlaganju, možete pretpostaviti šta se događa i koliko ovakve stvari imaju posledice po svet deteta. Jednostavno rečeno, dete upada u dubiozu ovakve vrste: “Izgleda mi da nisam prihvaćen i voljen, dakle nisam (dovoljno) dobar. Hoću da budem prihvaćen i voljen, dakle hoću da budem “dobar” jer je to siguran put ka prihvatanju, a to je nužno kako bih preživeo do doba kada mogu da se brinem sam o sebi. Kako da budem dobar? Šta da uradim da me roditelj voli i prihvati?” Dete ovde kao da nema šansu da postane dovoljno dobro, ili je prilika vrlo retka, te tako postaje opterećeno očekivanjima njegovih roditelja i trudiće se da uradi sve što je moguće kako bi ga roditelji okarakterisali kao dovoljno “dobro” dete i smanjili mu anksioznost od odbacivanja.

Slika 2. Mehanizam nastanka “nedovoljno dobrog deteta”

Dalje, ukoliko mu roditelji nikako ne pokazuju da je “dobar” (tako što ga ne nagrađuju, ili ga ignorišu) ili mu čak prečesto pokazuju koliko je “loš” (tako što ga konstantno kritikuju, tj. kažnjavaju),  onda se javljaju stanja kao što su “ja sam loše dete”, “ja sam odbačeno dete”, “niko me ne voli”, itd.

Tako nastaje “nedovoljno dobro dete” i to postaje osnova celokupne kasnije dinamike i glavni stožer izgradnje i funkcionisanja unutrašnjeg kritičara. “Nedovoljno dobro dete” se ugrađuje u srž i dubinu identiteta osobe, na osnovu čega se formira struktura slike o sebi, te kasnije organizuju i percipiraju odnosi sa drugima. Ovaj aspekat je jedan od glavnih odgovornih faktora za nisko samopouzdanje, osećanja bazične anksioznosti, osećaje mržnje prema sebi, autosabotaže, manjka motivacije, depresije, osećaje krivice i kasniji umanjen kapacitet vezivanja za druge, te opšte smanjeno zadovoljstvo i samim tim, kvalitet života.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)