4. Psihodinamski prikaz uma

Prethodno izlaganje je bilo samo uvod u priču i ubrzo će nam biti jasno kako i zašto nije sve tako jednostavno. Da bismo videli šta je zapravo “unutrašnji kritičar” i definisali ga, moramo da uđemo u konkretnu psihologiju ličnosti. Postoji dosta modela psihičkog funkcionisanja i ličnosti kojima se prestrogi unutrašnji kritičar, tj. preterana autocenzura i samokažnjavanje može objasniti (kao što su bihevioralni, kognitivno-bihevioralni, transakcioni model, itd). Međutim, za naše sadašnje izlaganje ćemo prvenstveno koristiti dubinsko-psihološki, tj. psihoanalitički (psihodinamski) model (Frojd, 1923), za koji smatram da je najadekvatniji u ovom trenutku. Naravno, ovo nije izlaganje isključivo psihoanalitičkog tipa, kasnije ćemo se dotaći i drugih modela kao što su kognitivno- bihevioralni, transakciono-analitički i postavka egzistencijalne, humanističke psihologije.

Unutrašnji kritičar je deo našeg uma, koji, zajedno sa još nekim mehanizmima, čini celinu koja se naziva super-ego. Naime, prema konceptu dubinske psihologije, naš um se generalno sastoji od dve “dimenzije”, da ih tako nazovemo: svesnog i nesvesnog (podsvesnog). Svesna dimenzija se, kao što joj i ime kazuje, sastoji od naših opažanja (onoga što trenutno vidimo, čujemo, osećamo, itd), misli, trenutnog raspoloženja, sećanja (tj. onoga čega možemo trenutno da se dosetimo), osećaja ko smo, šta smo i gde smo u trenutku i slično. Nesvesno se sastoji od svega onoga što je u našem umu, a čega nismo trenutno svesni i što nam trenutnu nije na “poslužavniku” u glavi. To mogu biti prizori, emocije, pa čak i stavovi i misli. Ovi elementi su u datom trenutku skriveni od nas, ne znamo da postoje, nekad mislimo i da smo ih zaboravili, ali oni su ipak tu negde u našem umu. Što se emocija tiče, (pošto su emocije ključne za naše izlaganje), nesvesno je prepuno emocija koje su namerno ili nenamerno potisnute iz svesti. Nebitne slike, stanja, stimulusi i emocije se jednostavno zaboravljaju (mada postoji teorija koja govori o tome da mozak nikada ne zaboravlja u potpunosti). Međutim, slike, stanja i misli koje su nepoželjne, ali ne i nebitne, se potiskuju. Razlozi za potiskivanje mogu biti svakojaki, ali se emocije uglavnom potiskuju ukoliko su previše jake, traumatične, neusklađene ili se ne poklapaju sa onime što želimo da osećamo (ili se od nas očekuje da osećamo) u trenutku. Uloga nesvesnog i potisnutih stanja, misli i emocija će se pokazati kao jedan od fokusa problematike, pa ćemo se više puta kasnije vraćati na to.

Još jedan ugao iz kojeg možemo posmatrati ličnost su tri različita (ali međusobno povezana i velikim delom preklopljena) dela: Id, Ego i Super-ego (Frojd, 1923). Ovo su latinski izrazi za tri tzv. dimenzije ljudske ličnosti (u prevodu, “Ono”, “Ja” i “Nad-ja”), između kojih se odvija celokupno psihičko funkcionisanje čoveka. To nisu fizički delovi mozga, ne mogu se (za sada) videti i snimiti, već su prvenstveno logički i psihički konstrukti u ljudskim umovima. Svaki od njih postoji za sebe, ali jedan bez drugog ne mogu i samo tako u sajedinstvu oni čine psihološki aparat kompletnim. Od njih i njihove međusobne interakcije zavisi kako će se čovek ponašati, kako će razmišljati i kakva će ličnost biti.

Id (ili u prevodu “ono”) predstavlja sve naše nagone, instinkte, požude – sve one skrivene želje koje se nalaze u našoj podsvesti. Najjači instinkt jeste instikt života i on funkcioniše upravo kroz ovaj dubinski sistem ličnosti. U njemu su sadržani naši biološki “programi”, dakle ono što nasleđujemo, a to je sve ono što karakteriše osnovu čoveka kao biološkog bića. Id funkcioniše po principu zadovoljstva, što znači da je jedini cilj ovog dela nas, da zadovolji svoje potrebe (tj. te primarne biološke instinkte). Id stalno zahteva da se zadovolji instiktualna i libidinalna (za sad da prevedemo, seksualna) energija, a ukoliko se to ne zadovolji, onda nastaje tenzija. Id je, dakle, onaj deo ličnosti koji nas suštinski pokreće i u kome se ogleda bazični, takoreći životinjski deo nas. Stoga, ovaj sistem ne podleže zakonima logike, racionalnosti, direktne kontrole, već funkcioniše automatski i nesvesno – ovo je jedna jaka i skoro neukrotiva sila.

Međutim, kada bi ova sila bila baš potpuno neukrotiva, onda se mi ne bismo mnogo razlikovali od životinja. Ljudi bi mokrili kada i gde god im se mokri, morali bi da jedu odmah čim ogladne, bili bi agresivni i napadali jedni druge boreći se za hranu i teritoriju. Dakle, sve bi se odvijalo na osnovu pukih instikata i trenutnih požuda i pobuda – da ne pričamo koliko bi se naša socijalna i međupolna interakcija razlikovala (ako bi se uopšte moglo govoriti o interakciji nekog višeg reda). Zamislite da ljudi stupaju u seksualne odnose kad god osete potrebu za tim, bez obzira na vreme, mesto i druge ljude – to bi bio jedan opšti haos, barem što se današnjeg civilizovanog života tiče. Znači, ova sila, iako je naš glavni pokretač, mora biti na neki način kontrolisana, upregnuta.

Pojednostavljen prikaz strukturnog modela (Slika: Wikipedia)

Tu sada na scenu stupa naš ego. On je taj koji može da kontroliše id, da ga kanališe, usmeri i pretvori tu njegovu sirovu i “slepu” energiju u korisnu i svrsishodnu. Ego čini najveći deo onog našeg “ja”, dakle, onog što osećamo da smo mi. Naravno, sve što se dešava u nama smo mi, ali je ego ona prizma kroz koju se sve to prožima i koja tako predstavlja glavni alat naše komunikacije sa socijalnom sredinom. Jedna od glavnih uloga ega je da naše instikte, nesvesne želje i potrebe spozna, obradi i prenese u realnost. On je onaj koji opaža realnost, ima kontakt sa spoljašnjošću i funkcioniše po logičkim i racionalnim principima, te tako, za razliku od ida koji ne vidi šta se dešava spolja, on zna šta se traži, kako se traži i kako će da se neko ponašanje izvede u realnosti. Stoga je on neka vrsta kontrolora, nekog stražara koji proverava i propušta ono što mu odgovara, a što je u skladu sa socijalnom sredinom, što znači da predstavlja glavni aspekt onoga što se naziva “ja”, tj. “moja ličnost”.

Ego, kao i id, takođe funkcioniše po principu zadovoljstva (traži prijatnost i teži da izbegava bol) ali, za razliku od njega, on traži realistične strategije da ostvari ovaj cilj (id uopšte ne interesuju strategije i realnost, već samo da se oslobodi tenzije i doživi prijatnost). Ovaj deo nas je takođe urođen, ali njegov razvoj u ovakvu celovitu strukturu, koja će moći da obavlja težak zadatak kroćenja ida, zavisi uglavnom od ljudi oko nas, pre svega, naših najbližih (roditelja), a onda i od sredine u kojoj se nalazimo. Ukoliko se ego ne formira na pravi način, pogađate šta se dešava – slepa i sirova energija ida se ne može na pravi način obraditi, iskontrolisati i usmeriti na pravi način ka ispoljavanju u realnosti, te nastaje problem. Čovek se pretvara u jedno biće koje sve radi impulsivno i bez ikakve kontrole.

Ipak, ni ego nije struktura koja je dovoljna sama za sebe da bi čovek adekvatno funkcionisao u realnosti. Zašto je to tako? Pa jednostavno zato što kod njega postoji jedan mali problem – on sam ne zna uvek šta je dobro, a šta loše. Iako je svestan realnosti u kojoj se nalazi, te da se impulsi ne mogu ispoljavati sada i odmah (već da za njih postoji mesto i vreme), njega ipak interesuje samo da dobije što više zadovoljstva, a ujedno izbegne bol. Da li je nešto dobro zavisi samo od toga da li donosi zadovoljstvo ili ne (dakle, ako je prijatno onda je dobro). To znači da, kada bi se samo ego i id pitali, ukoliko čovek nekog udari i shvati da mu to donosi neko zadovoljstvo (prijatnost), onda će to biti prihvaćeno kao dobro i radnja će se nastaviti dokle god izaziva prijatnost. Ovo, složićete se, može napraviti ogroman problem osobi koja je udarena, a koja svakako ne može osećati prijatnost u tom trenutku, za šta ego ovog koji udara ne haje mnogo.

Sada na red dolazi struktura koja se zove super-ego, koja je tu da pomogne egu da shvati šta je dobro, a šta loše, tj. kakve će posledice naše ponašanje imati u odnosu na druge. Ona izrasta iz ega, odnosno postavlja se kao nad-struktura egu. Ona predstavlja ono što se laički naziva “savest”, a griža savesti upravo potiče iz super-ega. Omogućavajući nam da stvari sagledamo “iz tuđih cipela” on nam pruža mogućnost da zamislimo kako bi se druga osoba osećala ukoliko mi uradimo ovo ili ono (što za nas može biti prijatno, a za nju ne). Super-ego je tu da nas upozori da neki naši stavovi i ponašanje mogu imati loše posledice po druge, prekršiti pravila koja služe za očuvanje reda, nekom drugom doneti patnju, iako bi nama možda doneli zadovoljstvo. Ovaj deo ličnosti je ta moralna strana u nama. On se formira u ranim godinama, a njegovo formiranje traje do kasne adolescencije, jer se čovek stalno uči nečem novom u socijalnoj sredini.

Super-ego je interesantan aspekt naše psihe jer se on formira uglavnom prilikom naše interakcije sa roditeljima, tj. procesa koji se zove vaspitanje. Mehanizmi koji su zaduženi za njegovo formiranje su nagrada i kazna, koje može sprovesti samo roditelj i socijalna sredina. Iako je moralna svest verovatno do neke mere urođena kod ljudi, dete uglavnom nauči šta je loše (u datom kontekstu) ukoliko dobije neku vrstu kazne kada izvrši određeno ponašanje, a dobro ukoliko se nagradi. Na primer, ukoliko dete udari drugo dete, a da je to u tom trenutku i u toj sredini neprihvatljivo ponašanje, jedino će nekom vrstom kazne doći do shvatanja da je to nešto loše i neprihvatljivo. Ukoliko vidimo da naše dete udara tuđe, pa mu kupimo čokoladu zbog toga, ono će misliti da je takvo ponašanje itekako dobro. Tako postoji velika verovatnoća da će ga ponavljati samo da bi dobilo nagradu, ili mu jednostavno pređe u naviku da to radi jer mu prija osećaj da bije druge.

Kada doživimo kaznu za neko naše ponašanje, mi se osetimo loše što smo to učinili. Upravo ovo je koren onoga što nazivamo osećaj krivice. Ovaj “loš” osećaj, ta neprijatnost kada uradimo nešto “loše” se kasnije pretvara u tu tzv. grižu savesti. Ukoliko se kažnjavanje ponovi više puta (ili nam je možda dovoljno da naučimo iz jednog, kakogod) mi se posle osećamo loše čak i kada ne bivamo više kažnjavani. To je stoga što smo na neki način ugradili u svoje biće onoga koji nas kažnjava (tj. vaspitava), te sad sami sebe kažnjavamo – tako što se automatski loše osećamo, tj. grize nas savest. Isto tako se i nagrađujemo (osećamo se lepo) kada uradimo nešto “dobro”, tj. ono što nas je neko stvarnim nagrađivanjem naučio da je dobro. Ovaj mehanizam se inače naziva “introjekcija” i to je dakle taj momenat kada sami sebi postajemo policajci i sudije, sami sebe vaspitavamo.

Dakle, jasno nam je – ako je roditelj taj koji nagrađuje i kažnjava, on kroz mehanizam introjekcije postaje deo naše ličnosti. Introjektovani realni odnos sa objektom postaje unutrašnji odnos između dva “objekta” u nama samima i unutrašnji misaoni “dijalog” je refleksija ove interakcije. U isto vreme postajemo sebi i roditelj i dete (unutrašnji roditelj i unutrašnje dete) i tako se sami sebi i obraćamo dalje. Obratite pažnju na to kako razgovarate sami sa sobom (u mislima) i videćete da je uvek jedna figura “pametnija” i daje savete i uputstva onoj drugoj, a zna i da prekori pa čak i uvredi ovu drugu. Nekad se desi da sami sebi kažete “e neću to da radim”, dok drugi deo kaže “moraš zato i zato”. To vaš unutrašnji roditelj nastavlja da “vaspitava” i usmerava vaše unutrašnje dete. Dakle uvek je neko “progonitelj”, a neko “žrtva”, figurativno rečeno. Ego, tj. spoljna iliti površinska manifestacija ličnosti je u tom trouglu drame medijator i “spasilac”. On je na neki način i proizvod sukoba te dve strane. Ego je konstantno između ova dva entiteta i trudi se da odbrani jedan entitet od drugog koristeći raznorazne mehanizme odbrane. Prikazaćemo taj proces pojednostavljen u shemi ispod.

Roditelj > Unutrašnji roditelj > “Progonitelj” > Super-ego

Dete > Unutrašnje dete > “Žrtva” > Id  / “Spasilac” i odbrana > Ego

Identifikacija sa roditeljem i introjekcija ovog odnosa su zapravo mehanizmi preživljavanja, jer dete prvo zavisi od roditelja; drugo, roditelji su “mudraci” (ili bi barem trebalo da znaju nešto o životu) koji uče dete kako da živi jer imaju iskustva već u svetu, a planeta Zemlja je poprilično i dalje strana dimenzija za dete. Ovo je ključan momenat formiranja super-ega. Tek kada se formira super-ego, dete postaje svesno sebe, uključuje se samo-posmatranje (eng. self-monitoring) i od tada možemo govoriti o “ličnosti” deteta, onako kako je opšte definisana u literaturi. To je zato što od tada ego počinje da dela punom parom kao medijator i počinje njegov razvoj, što se manifestuje u daljem razvijanju kompleksnosti i “crta ličnosti” kod deteta. Dakle, crte ličnosti pa i sama ličnost čoveka se, sa ovakvog stanovišta, mogu definisati kao proizvod i krajnji rezutat (naravno, proces u manjoj ili većoj meri traje čitavog života) serija “dogovora, pomirivanja i kompenzacije” i to:

  1. unutrašnjih psiholoških entiteta (id, super ego) između sebe
  2. celokupnim psihološkim aparatom (id, ego, super-ego) deteta sa spoljašnjom (socijalnom) okolinom.

Očigledno je da je razvoj super-ega krunisanje razvoja naše ličnosti i onoga što jesmo; savesne, moralne i adaptirane osobe koja će poštovati druge ljude, njihove potrebe i pravila koja su uspostavljena u društvu. Takođe, bez adekvatno izgrađenog super-ega ne možemo očekivati da osoba kada odraste poštuje zakone i autoritete. Međutim, očigledno je sada još nešto veoma važno: prevelika strogost roditelja prilikom vaspitanja može načiniti od nas ljude koji će stalno sami sebe kažnjavati, stalno ćemo imati osećaj da ne radimo stvari kako treba; naši resursi će se suviše trošiti na ego, tj. ulagaće se u odbrambene i kompenzacione sisteme – što je siguran put ka niskom samopouzdanju i nesrećnom životu. Upravo neadekvatnim tretiranjem deteta od strane rane okoline, tj. primene tzv. “toksične psihologije”, nastaje patološki unutrašnji kritičar i počinje veliki problem.

Kao što ćete primetiti, ili vam možda već postaje jasno, veći deo ove priče ćemo ispričati iz ugla nas kao dece, odnosno toga što smo preživeli i što smo iskusili. To je zato što je, već smo pomenuli, iskustvo tokom perioda detinjstva veoma bitno i ključno za razumevanje nas kao odraslih. Nijedna psihologija i ozbiljno razumevanje čoveka ne može (i ne bi trebalo) da se bavi odraslom osobom ukoliko njen fokus nije na prethodnom iskustvu, pogotovo ranom detinjstvu. Ako nemamo uvid u prethodno stanje, ne možemo nikako razumeti sadašnje. Dakle, ovde se ne bavimo dečjom psihologijom niti nam je cilj da razumemo svet deteta, već upravo suprotno – želimo da razumemo svet odraslih. Zato je priča ispričana iz ugla naših iskustava kao dece, prvenstveno sa roditeljima i bližom okolinom i ovde je naša prošlost u žiži razmatranja.

Isto tako, roditelji i njihovo ponašanje će biti lupom, jer oni imaju najveći uticaj na nas i našu ličnost. Razmatraćemo i najsitnije aspekte njihovog ponašanja prema nama kako bismo otkrili šta se to tačno desilo i šta je tačno doprinelo našem razvoju u konkretnu ličnost. Korene naših emotivnih odnosa, stavova, mišljenja, ponašanja možemo i trebamo tražiti u našim ranim odnosima sa roditeljima, užom porodicom i širom familijom pa i vršnjacima. Kada je reč o samim roditeljima, svakako naglašavamo da je roditeljstvo jedna kompleksna i veoma zahtevna, ali i plemenita dužnost. Formiranje ličnosti deteta je najkomplikovaniji i nezahvalan zadatak kome nekome možete zadati i svakako moramo imati, pre svega, razumevanja za naše roditelje. I naši roditelji su imali roditelje. Stoga, cilj teksta nikako nije kritika roditeljstva – već upravo suprotno. Razumevanjem određenih aspekata ponašanja roditelja prema deci svi imamo koristi: prvo, kao odrasle jedinke sa aspekta sagledavanja nas i naših života, naših odnosa sa našim roditeljima (svejedno da li smo i sami roditelji ili ne), shvatajući tako korene naše ličnosti i upoznajući sebe tim putem; drugo, sadašnji ili budući roditelji, tako što će postati svesni negativnih aspekata roditeljstva, kako bi ih razumeli, osvestili  i uspešno izbegli u cilju kreiranja i oblikovanja psihološki usklađenih ljudi.

Dakle, jasno je da jedino zalaženjem i analiziranjem naših odnosa sa našim najbližima možemo ući u duboke korene problema; jedino kroz putovanje u prošlost možemo razumeti zašto se sada osećamo kako se osećamo, zašto se ponašamo kako se ponašamo, koji su uzroci naših problema, zašto nam je život takav kakav jeste i kojim putem idemo. Uključimo zato naše mentalne vremenske mašine i krenimo sada još konkretnije na interesantno i važno putovanje u našu davnu prošlost. Tamo nas čeka nešto i neko, koga moramo upoznati: mi.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)