3. Toksična psihologija: osnovni model

Glavna postavka ovog izlaganja je teorija formiranja preterano razvijenog unutrašnjeg kritičaraodnosno korišćenje toksične psihologije koja je, kako uzrok, tako i posledica razvijenog rascepa određenih psihičkih struktura – što dalje rezultuje u kreiranju raznolikog spektra psiholoških problema i manifestno, življenju neautentičnog života. Osnova čitave priče je sledeća:

  1. Većina „maladaptivnih“ psiholoških stanja (npr. sniženo samopouzdanje, kompleksi niže vrednosti, anksioznost, preterana zavisnost od drugih, sram i stid, preteran osećaj krivice i odgovornosti, manjak ambicioznosti, depresivnost, konfliktnost, preterani strahovi, zavisnost od supstanci, riskantno ponašanje, patološka narcisoidnost, itd), mogu se objasniti fragmentisanim self-om, odnosno prisustvom patologizovanog unutrašnjeg kritičara, koji deluje toksično na osobu, te su ta stanja nusproizvod ove toksičnosti.
  2. Trenutna struktura čoveka proizvod je sistematskih negativnih iskustava tokom života, posebno u ranom detinjstvu. U njihovoj osnovi se nalazi korišćenje maladaptivnih i neadekvatnih obrazaca ponašanja prema osobi, grupisanih pod terminom „toksična psihologija“ (kao što su preterana kritika i strogoća, preterano i neadekvatno kažnjavanje, dvosmislenost, agresivnost u odnosu, manipulativnost, emocionalno ucenjivanje, manjak podrške, „stresno“ odgajanje, sistematska konfliktnost, ambivalentnost, manjak iskazivanja ljubavi i podrške, itd) od strane bliže sredine (roditelja, vaspitača, vršnjaka, šire familije, itd)
  3. Izloženost toksičnoj psihologiji, u skladu sa specifičnim konstitucionalnim (biogenetskim) faktorima, doprinosi:
    • Javljanju bazične nestabilnosti, nesigurnosti, dubinske krivice i slike “nedovoljno dobrog deteta“
    • Pojačanom razvoju strukture koju ćemo nazvati “unutrašnji kritičar”, odnosno njenom patologizovanju u smislu pojačanja delovanja unutrašnjih persekutornih, introjektovanih objektnih odnosa koji su njena osnova.
    • Javljanju određenog rascepa unutar osobe, gde imamo veštačku podelu na pravi i lažni self (tj. uglavnom više lažnih self-ova), što je, kako direktna posledica i reakcija na traumu, tako i mehanizam odbrane i preživljavanja. Osoba se oseća fragmentisanom, neintegrisanom, oslabljene su ego-granice, dolazi do difuzije identiteta, osećaja izgubljenosti, te do opšte smanjene funkcionalnosti.
    • Aktiviranju seta mehanizama odbrane protiv ovakvog stanja stvari, koji se integrišu i postaju sastavni deo ličnosti.  Efekti, tj. “odgovori” psihe na toksičnu psihologiju se često spolja manifestuju kao disfunkcionalne organizacije ličnosti (depresivna, izbegavajuća, narcisoidna, granična, histrionična, shizoidna), odnosno kao međusobno neusklađeni, patološki okarakterisani setovi ponašanja, mišljenja i osećanja.
  4. Osoba se, ne samo oseća loše sa sobom tako što je „unutrašnje toksična“ već je neretko i „spoljašnje toksična“, odnosno deluje toksično na druge – postaje i sama agent toksične psihologije ka drugima. Odnosi sa drugima su neadekvatni i mahom izvor tenzije.
  5. Sve ovo dovodi do smanjenog kvaliteta života, odnosno življenja na neautentičan (nerealan) način, a može dovesti i do mnogih drugih negativnih posledica
  6. Osvešćivanje, rasvetljavanje, edukovanje i psihološka analiza ovog fenomena doprinosi boljem upoznavanju sebe, gde je cilj uspostavljanje kontrole nad ovim aspektima psihe i nad svojim životom, kako bi se povećala autentičnost života.

Pojednostavljena shema mehanizama i efekata toksične psihologije

Unutrašnji kritičar je onaj deo našeg uma, naše ličnosti i psihološkog sistema, koji deluje kao posmatrač i urednik određenih mentalnih procesa (misli, emocija) i spoljnih manifestacija (ponašanja). Njegova uloga je da te procese i manifestacije posmatra, prosuđuje, ocenjuje, cenzuriše, kontroliše i usmerava, u cilju uticanja na funkcionalnost i adaptabilnost jedinke kako u spoljnom (uglavnom socijalnom) okruženju, tako i na unutrašnjem, psihičkom planu gde deluje kao faktor ostvarivanja među-sklada između određenih delova ličnosti. Kritičar je deo strukture u određenoj literaturi nazvane super-ego (nad-ja), čije opšte delovanje rezultira u savesti, moralnosti i poštovanju tuđih prava. Samim tim, logičan je zaključak da je njegovo „sedište“ u frontalnom režnju, centru mozga, između ostalog zaduženog za više intelektualne funkcije, čija razvijenost odvaja čoveka od životinja. 

Super-ego je tako na vrhu mentalnih procesa i može se reći da je kruna čovekovog uma, jer se usled njegovog pojačanog i razvijenog delovanja čovek razlikuje od ostalih bića. Upravo zato tvrdimo da on ima najveći uticaj na čovekovu psihu. On najvećim delom nastaje kao proizvod uticaja spoljnog okruženja te tako deluje kao neka vrsta glavnog medijatora, „advokata“, predstavnika socijalnih zakona i konvencija unutar našeg uma. Usled toga što je rezutat interakcije osobe sa socijalnom sredinom, super-ego i njegov unutrašnji kritičar su uvek i stalno u određenoj meri prisutni kod svih ljudi koji žive u društveno uređenom sistemu.

Ispravno razvijen super-ego ima “zaposlenog” adekvatnog kritičara-cenzora koji je pod kontrolom i u balansu sa “podržavačem”, tj. onim delom koji dozvoljava i pušta stvari u delanje, te je kao takav celinski „pravedan“ sudija. Dakle, njegova uloga posmatranja i osuđivanja kognitivnih i bihevioralnih procesa treba da bude takva da doprinese povećanju adaptabilnosti i funkcionalnosti, odnosno sklada jedinke na oba plana: unutrašnjem i spoljašnjem. Neadekvatno razvijen, patologizovan unutrašnji kritičar deluje u suprotnom smeru: povećava nesklad osobe same sa sobom, a i sa svetom oko sebe. On preuzima većinski deo posla super-ega i ima većinski uticaj na rad ovog dela psihe (ovaj deo ćemo detaljnije obraditi kasnije). Njegovo „posmatračko oko“ je uvek i stalno budno, analizira i najmanji, najsitniji mentalni proces, nalazeći manu i grešku čak i tamo gde je nema. Njegov osuđivački deo je preterano strog, nerealan i ne obazire se na „dokaze“, u mnogim slučajevima se ponaša i otvoreno sadistički prema osobi; suviše i preterano je kritičan, agresivan i napadački nastrojen, što tera ostatak osobe da se pred njim ili povlači (postaje submisivna, pasivna, zavisna, depresivna) ili da se otvoreno bori (postaje konfliktna, agresivna, narcisoidna, kontrolišuća).

U oba slučaja imamo crpljenje psiholoških resursa usled konstantne unutrašnje borbe i preteranog korišćenja mehanizama odbrane. Stavovi, emocije i spoljne manifestacije ličnosti tako postaju iskrivljene, lažne i nerealne, i često su odraz mehanizama odbrane protiv prestrogog kritičara, te tako predstavljaju nusproizvod unutrašnjeg nesklada, konflikta i disfunkcije. Zato je osoba konstantno pod opštim stresom, često je anksiozna, raspoloženja i stavovi se često menjaju. Ponašanje i stavovi prema drugima takođe postaju neautentični, puni stresa, ambivalentni, često konfliktni jer su projekcija unutrašnjeg nesklada i borbe.

Sada, ovakvo stanje je, kao što smo rekli, rezultat brojnim negativnih životnih iskustava, koja su prisutna tokom dužeg vremenskog perioda, a ovakve toksične situacije su sistematski prisutne u životu osobe. To mogu biti:

  • Neadekvatna kazna: sistematska, preagresivna, bezrazložna, bez objašnjenja
  • Nedostatak nagrade: manjak podrške, pozitivnosti, iskazivanja ljubavi
  • Otvoreno agresivno ponašanje: grdnja, bes, izazivanje konflikata
  • Pasivno-agresivno ponašanje: kritika, podrivanje, ruganje, sarkazam, neslane šale
  • Nezainteresovanost: pasivnost, hladnoća u odnosu, odsutnost, ignorisanje
  • Ambivalentnost ili otvoreno odbacivanje: napuštanje, ljubav-mržnja dinamika
  • Double-bind situacije: dvosmisleno ponašanje, dvostruke poruke, „no-win“ situacije
  • Emocionalno ucenjivanje i „vampirizam“: izazivanje krivice, manipulativnost
  • Preterano kontrolišuće ponašanje: mešanje u sve aspekte života, manjak privatnosti
  • Preterano zaštitničko ponašanje: anksioznost, zabrane, preterana zabrinutost
  • Traumatični događaji i hronično stresna okolina

Ima još mnogo situacija i ponašanja koja bismo na ovom mestu mogli okarakterisati kao toksična, a o tome ćemo u mnogo više detalja govoriti kasnije. Inače, prethodno navedeno nabrajanje nije konkretna podela, svi ovi fenomeni se prepliću, a mnogi su sastavni deo drugih.

Najvažnija iskustva su ona u periodu ranog detinjstva. To je zato što je to najosetljiviji period po mentalni sklop – tada je proces formiranja ličnosti na svom vrhuncu i iskustva, tada doživljena, se ugrađuju u temelj i dubinu ličnosti. Međutim, iako najbitniji period, rano detinjstvo ili jedan relativno mali deo života, samo po sebi nije dovoljno da se formira disfunkcionalna ličnost. Kako bi se ličnost „iskrivila“ u dovoljnoj meri da sutra rezultira u značajno smanjenom unutrašnje-spoljašnjem skladu i negativnim posledicama po sebe i okolinu, potrebna je sistematska izloženost toksičnom kontekstu. Isto tako, manifestacije i produbljivanje unutrašnje toksičnosti u odraslom dobu takođe često zahtevaju spoljašnje okidače.

Nažalost, najčešće imamo upravo ovakve slučajeve, dakle to da je toksičan kontekst prisutan tokom većine mladosti, pa i tokom odraslog života, što znatno pogoršava „prognozu“. To je zato što se, kao što ćemo videti, toksičan kontekst vrlo teško menja i to najčešće upravo iz razloga nedostatka svesti o čitavoj situaciji osoba odgovornih za njega. Svakako da je podizanje svesti o ovom fenomenu, kako bi se on umanjio ili sprečio, jedan od najvećih razloga pisanja ovog teksta.

Ovo je dakle, nacrt teorijskog pristupa iznešen u veoma kratkim i pojednostavljenim crtama. Tekstom koji sledi ćemo svaku sitnicu ponaosob objasniti i proširiti izlaganje u još većem broju smerova, a to upravo zato da bismo na kraju došli do sažete i jasne slike. Priča je, svakako daleko od jednostavne i ovakva problematika se ne može obraditi na adekvatan način a da se ne uđe u dubinsku analizu. To je uvek slučaj sa tematikom koja se bavi unutrašnjim mentalnim svetom, odnosno umom, najkompleksnijom tvorevinom univerzuma za koju mi trenutno znamo. Dobra vest je, međutim, što je priča svhatljiva, razumljiva i podložna analizi (da ne kažemo čak i vrlo interesantna), te ćemo sada započeti putovanje duboko u mentalni sklop čoveka.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s