2. Simptomi današnjeg stanja čoveka

Kako ne biste imali dileme o onome o čemu ćemo ovde govoriti, kao i to da li je cela priča odgovarajuća za vas, navešću vam jednu “malu” listu problematičnih stanja (kažem “malu” jer problema ovakvih i sličnih ima mnogo više) tipične osobe kojoj je namenjen ovaj tekst. Ne morate imati sve navedeno da biste se “kvalifikovali” za ovo što sledi, ali ukoliko se u većini tačaka pronalazite, onda je na ovom putovanju imate obezbeđeno mesto. Dakle, evo liste tipičnih problema čoveka kojeg imamo u vidu za ovo izlaganje:

  • Preterana osetljivost na kritiku
  • Auto “guilt-trip” (često okrivljavanje sebe)
  • Emotofobija (strah od negativnih emocija)
  • Osećaj odgovornosti za tuđa stanja i ponašanje
  • Toksični sram i stid
  • Preterani self-monitoring
  • Nestabilne “propustljive” ego-granice (veoma osećate ono što drugi oko vas osećaju)
  • Strah od vezivanja i intimnosti – ili prevelika potreba za intimnošću
  • Jaka separaciona anksioznost i strah od promena
  • Manjak vere u sebe i svoje sposobnosti
  • Manjak motivacije i ambicije, mentalna blokada
  • Opšte sniženo samopouzdanje
  • Prokrastinacija (odlaganje obaveza)
  • Snižena mogućnost donošenja odluka i često traženje tuđe pomoći
  • Izbegavanje snošenja odgovornosti
  • Generalna hipersenzitivnost i emocionalna osetljivost
  • Privlačenje emocionalnih vampira
  • Osećaj konstantnog umora, iscrpljenosti, nevoljnosti
  • Optužuju vas da ste “naporni” (ili emocionalni vampir)
  • “People-pleaser” sindrom (trudite se da stalno ugađate drugima)
  • Kompenzatorno-projektivna agresivnost i bes prema ljudima
  • Strah od autoriteta ili pobuna protiv autoriteta
  • Izbegavanje konflikata ili konstantno “traženje svađe”
  • Nemogućnost da se kaže “ne” – ili izrazito negativistično-kritički nastrojeno ponašanje
  • Čest osećaj “hodanja po ljuskama jajeta” sa određenim ljudima
  • Preterana zavisnost od tuđeg mišljenja
  • Fizičko izolovanje od ljudi i povlačenje u sebe
  • Mentalna izolacija (prečesto fantaziranje i povlačenje u svet mašte)
  • Socijalna anksioznost i socijalna fobija
  • Osećaj da smo “lažni”, izveštačeni, itd.
  • Invertovani narcizam (privlačenje narcisoidnih osoba i traženje kritike)
  • Odbrambeno narcisoidno ponašanje i egocentričnost
  • Potisnut bes i agresivnost
  • Emocionalni flashback-ovi
  • Regresija i infantilnost
  • Paranoidne misli i strahovi
  • Depresija, anksioznost, psihosomatske tegobe
  • Zloupotreba supstanci (alkohol, tablete za smirenje i slično)

Neki koji ovo čitaju će sada reći “da li je moguće da se ovde pronalazim skoro 100%?” kao i “da li je moguće da postoji veoma veliki broj osoba koji imaju skoro identične probleme mojima?”. Odgovor je: moguće je, zato što je ovo sindrom tzv. neautentičnog života. Ovakav sklop ličnosti i stanja je u ogromnoj većini proizvod jednog globalnog stanja bića, za koje možemo upotrebiti termin “rascepljenost“. Na površini bića formira se jedna maska, persona, koja je sistematski izgrađivana tokom dugog perioda socijalizacije i vaspitanja, a koju mi veliki deo svog života pogrešno nazivamo „sobom“ i govorimo „to sam ja“. Identifikujemo se sa ovom lažnom slikom o sebi koju imamo i koja nam je na neki način nametnuta od strane okoline. Međutim, to samo po sebi ima za posledicu podelu u biću, gde jedan deo biva postavljen na kormilo, a drugi biva potisnut i skrajnut u stranu.

Upravo taj potisnuti deo nam sve vreme govori da to što mi trenutno jesmo, nije ono što mi zapravo autentično jesmo i da ne živimo život kakav bismo želeli. Taj deo nas nam te poruke najčešće šalje kroz osećaje anksioznosti, depresije, krivice, pa i napade panike, košmarne snove, ali neretko i kroz otvoreni unutrašnji dijalog, situacije gde zapravo čujemo taj unutrašnji glas koji nam govori da nešto nije u redu i da ovakva egzistencija nema konkretnog smisla. Osećamo bazično nezadovoljstvo sobom i životom. Taj deo nas je naše autentično ja, pravo ja, koje je godinama bilo potiskivano na uštrb formiranja te spoljašnje maske koja zadovoljava tuđe potrebe i očekivanja, ili se pak otvoreno buni protiv njih. Zatvoreno je u ljusku i izolovano od ostatka bića, jer je u jednom trenutku tako želela okolina.

Anksioznost koja je proizvod vapaja autentičnog “ja” se naziva autentična ili egzistencijalna anksioznost. Termin „egzistencijalna“ se ovde ne odnosi na materijalni domen nego na metafizičko i psihološko pitanje smisla egzistencije, odnosno postojanja i svrhe naših života na ovom svetu. Ono što najviše pokreće čoveka je ostvarivanje njegovih potencijala i smisla postojanja, što podrazumeva ostvarivanje adekvatnih intelektualnih, emocionalnih i duhovnih potreba. Usled toga što je biće rascepljeno na više delova, od kojih je većina lažna, spoljašnja maska izgrađena usled nužnosti interakcije sa okolinom – koja je takođe masovno neiskrena, lažna i neautentična – glavni osećaj koji leži u dubini egzistencijalne anksioznosti je osećaj besmislenosti, praznine, nepripadanja, nesvrsishodnosti, beskorisnosti. Jasno nam je sada da je ovaj osećaj besmisla prisutan zato što je to „ja“, sa kojim se u datom trenutku identifikujemo, zapravo formirano na premisama udovoljavanja tuđim očekivanjima u našoj prošlosti ili u našoj trenutnoj sredini koja, po svemu sudeći, u većini slučajeva nisu bila adekvatna, realna, iskrena i nisu polazila od tačke autentične komunikacije. Duboko u sebi osećamo nezadovoljstvo sa samim sobom; ali, ako malo bolje pogedamo, to nezadovoljstvo je zapravo usmereno ka onom lažnom i površinskom identitetu.

Naravno da će život koji se živi na premisama koje nisu realne i autentične i gde se naše pravo biće sputava, ne dolazi do izražaja, naše prave želje, ambicije i potrebe skrajnute i potisnute, delovati manje ili više besmisleno i prazno. Potreba za iskrenom i autentičnom interakcijom sa svetom je u dubini naših bića, ali većina nas je to potisnula – čak je očigledan i strah od toga, bežanje u svetove još veće laži, obuzimanja raznoraznim aktivnostima, supstancama, površnim odnosima, a sve radi izbegavanja odgovornosti življenja autentičnog života i suočavanja sa svojim pravim „ja“.

Naravno, strah je u ovom smislu prirodna posledica sistematskog uslovljavanja na određen način života, ukalupljivanja u već spremne modele ličnosti i dimenzije komunikacije sa okolinom, a često i kažnjavanja usled pokušaja ispoljavanja svojeg autentičnog bića i iskrenih potreba, želja, stavova, mišljenja i emocija. Strah od autentičnog je usađen u nas i čak smo naučeni da sami sebe vraćamo sa puta istine u svet laži, svesno ili nesvesno. Dubinski osećamo da nešto tu nije kako treba. Pitanje koje sada trebamo postaviti je zašto i kako dolazi do ovakve situacije? Odgovor je kompleksan i višestran, a mi ćemo se truditi da pokušamo da proniknemo u srž problema, jer nemamo drugog izbora ukoliko želimo da promenimo naše živote.

S jedne strane, ta rascepljenost je istovremeno i uzrok i simptom jednog veoma specifičnog seta mehanizama u našim umovima, koji je prisutan u nama od našeg detinjstva i koji u velikoj meri oblikuje različite osobe u isti kalup. Ovaj paradoksalni skup mehanizama se naziva “unutrašnji kritičar” i predstavlja deo nas koji nas kažnjava, usmerava, govori šta je dobro a šta loše, koliko smo vredni a koliko ne, itd. Ali zašto paradoksalni? S jedne strane zato što nas on kritikuje i izaziva osećaj nezadovoljstva sobom, tera nas na promenu. Međutim, njegova kritika je ogromnim delom usmerena ka našem autentičnom biću, a u korist one maske i persone na površini. On je prirodan i po svemu sudeći, nužan deo uma osobe koja želi da funkcioniše u civilizaciji i može da nas usmeri u smeru veće autentičnosti i nalaženja smisla, ali kada je razvijen kako ne treba, unutrašnji kritičar postaje toksičan i patološki – postaje naš progonitelj i neprijatelj. On je deo nas koji nas konstantno kontroliše i kritikuje, pružajući nam osećaj da nešto radimo ili da smo uradili pogrešno ili nedovoljno dobro u najboljem slučaju. On je “policajac” koji drži autentično “ja” u ćeliji duboko u nama i ne dozvoljava našem pravom, iskrenom biću da se ispolji u punoj meri (ili mu ne dozvoljava uopšte). Disfunkcionalan unutrašnji kritičar nas tera da se osećamo neadekvatno sami sa sobom i učestvuje u stvaranju negativne slike o sebi, koja dalje parališe čitavo biće i tiranijom ga saterava u mentalni ćošak.

Ovako predstavljen, on je takođe odvojen (“otcepljen”) deo našeg uma, ali ga percipiramo kao deo nas tokom “unutrašnjeg dijaloga” (kada se obraćamo “sami sebi”) i samim tim je, kao što smo rekli, i simptom unutrašnje neitegrisanosti i podeljenosti. Kao što ćemo videti kasnije, ovaj mehanizam se oblikuje tokom vaspitanja i interakcije sa okolinom.

(Nastavak u sledećem tekstu. Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.)

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s