Problem neautentiČnog zivota

Gde god da se okrenemo, vidimo da je svet, blago rečeno, u problemu. Pored očiglednih i tehničkih disfunkcionalnosti, vidimo i jednu specifičnu sliku – mnogi ljudi u današnje doba se ne osećaju dobro u svojoj koži. Nećemo reći “nesrećni“ jer je termin „sreća“ previše generalizovan, nedovoljno definisan, i toliko već kontaminiran sa svih strana, da je njegova upotreba kao termina na osnovu kojeg se gradi psihološka priča, u najmanju ruku, beskorisna. Stoga, pre ćemo izabrati da kažemo „ne oseća se dobro sama sa sobom“, a takođe ni sa svetom oko sebe.

Međutim, neće vam svi ljudi ovo reći, a i dosta onih koji vam to kažu na svoj jedinstven način, kao da ne vide srž problema i zvuče ogorčeno, uplašeno, izgubljeno, ali i zbunjeno. Svoje stanje ne umeju adekvatno da objasne – upotrebljavaju već usvojenu terminologiju, te ili krivicu svaljuju na sebe, ili na nekog drugog, ili su samo pasivni, bespomoćni posmatrači svojeg crnila. Oni koji će vam reći da su zadovoljni, a ipak vi to ne vidite iz njihovog ponašanja ili to jednostavno ne zvuči realno, su u još većem problemu. Oba pristupa su, pogrešna, ali i razumljivo je da takva slika pojavila, s obzirom u kakvom se stanju psihološko-duhovnom većina nas nalazi. To stanje možemo nazvati „rascepljenost“, a ako ga dalje opisujemo, doći ćemo i opazićemo nešto što se zove „neautentičnost“, odnosno lažnost života. I to lažnost na dubinskom nivou.

Naš glavni problem nije to što nemamo novca, ili ga imamo previše. Nije to što nemamo, ili imamo ljude oko sebe (mada to jeste veoma bitno). Nije nam problem to što se menja vreme, što se menja politika, što se menja tehnologija. Nije nam problem to što nas ljudi ne slušaju, što se ne slažemo sa  Iako ovo stvarno jesu veliki problemi i imaju ogroman uticaj na čoveka, glavni problem danas je to što većina nas ne živi autentično, odnosno u skladu sa svojom suštinskim bićem. Usled raznoraznih faktora, naše postojanje je mahom definisano konfuzijom i konstantnim naporom da se održimo u životu, bez sagledavanja šire slike. Većina ljudi ne vidi smisao života i ne vidi svrhu svoje egzistencije, osim u nekim površnim stvarima, koje su zapravo odgovor na spoljašnje stimuluse. Ovo je igra „živim da bi živeo“, koja je cirkularna i ne vodi nikud osim u, nažalost, otuđivanje, apatiju, bes, nezadovoljstvo i depresiju.

Glavna postavka ovog izlaganja je to da ljudi imaju veliki problem sa smislom života – ili ga nemaju, ili ga pronalaze u privremenim, hedonističkim izrazima koji su kratkog daha. Smisao življenja je usko povezan sa svrhom življenja, odnosno pronalaženja značaja i razloga toga što smo baš mi trenutno na ovoj planeti.

Međutim, da li je to tako jednostavna stvar – pronaći smisao života? Nije. I ne samo to, nego često imamo situaciju da ljudi žele da pronađu svrhu, ali da ne uspevaju, ili je jednostavno ne vide uprkos naporima. Zapravo, ispostavlja se da je vrlo teško čak i pokrenuti sebe ka nekom cilju i potražiti smisao. Do toga dolazi iz više razloga, a moje izlaganje se oslanja na to da je specifično stanje čoveka povezano sa njegovim dubokim, uglavnom nesvesnim, unutrašnjim psihičkim kretanjima i konfliktima.

Kako bi izlaganje bilo koliko-toliko kompaktno i razumljivo, celu priču sam nazvao “Toksična psihologija, unutrašnja podeljenost i unutrašnji kritičar”. Iza toga stoji teorija „preterano razvijenog unutrašnjeg kritičara“ odnosno korišćenje „toksične psihologije“ koja je kako uzrok, tako i posledica razvijenog rascepa određenih psihičkih struktura – što dalje rezultuje u kreiranju raznolikog spektra psiholoških problema i, manifestno, življenju neautentičnog života. Ovi nesvesni mehanizmi, formirani u nama tokom našeg odrastanja, ključni su u shvatanju problematike i odgovora na pitanje zašto ljudi ne nalaze smisao življenja i ne uspevaju da uspešno pronađu svoju svrhu na ovoj planeti. Pronalaskom svrhe života započinje se putovanje ličnosti ka autentičnom, istinitom i ispunjavajućem životu.

Recent Posts

16. Posramljivanje od strane drugih: toksični sram i socijalna anksioznost

Napomenimo i jedan mehanizam koji je usko vezan za sve ovo do sada rečeno, a jedan je od bitnih aspekata toksične psihologije. On je deo mnogih već pomenutih postupaka neadekvatnog ponašanja prema ljudima tokom ranog iskustva, i tokom odraslog doba, ali mi smo ipak odlučili da ga izdvojimo i sagledamo kao konkretnu celinu, radi lakšeg … Continue reading 16. Posramljivanje od strane drugih: toksični sram i socijalna anksioznost

15. “Double bind”: toksičan uticaj dvostrukih poruka na psihu

“Double-bind” je termin koji u bukvalnom prevodu znači „dvostruko vezivanje“ i odnosi se na specifičan i neadekvatan način komunikacije između dve strane (Bateson et al. 1956). Ovaj fenomen je narodski poznat kao „dvostruke poruke“ ili „dvosmislene poruke“ i definišemo ga kao situaciju kada pošiljalac istovremeno šalje dve međusobno konfliktne ili kontradiktorne poruke, dakle poruke koje … Continue reading 15. “Double bind”: toksičan uticaj dvostrukih poruka na psihu

14. Psihologija uloga: unutrašnji roditelj i unutrašnje dete

Veoma koristan teoretski okvir za proširivanje naše priče o psihologiji unutrašnjeg kritičara je i model „ego-stanja“ koji potiče iz psihoterapeutske tehnike zvane “transakciona analiza” (Steiner, 1990). Nećemo da ulazimo naširoko u čitav TA koncept; ono što je za nas bitno je ideja koja stoji iza modela uloga. Naime, proizvod interakcije roditelj-dete dovodi do formiranja tri … Continue reading 14. Psihologija uloga: unutrašnji roditelj i unutrašnje dete

13. Obrasci afektivnog vezivanja: sigurno i nesigurno vezivanje

Sigurni obrazac vezivanja reflektuje odnos roditelj-dete gde su detetove potrebe na vreme izmirivane, a roditelj je „sigurna baza“ u pravom smislu reči jer se uvek ponaša zaštitnički prema detetu i brine se o njemu. Roditelj uvek (ili skoro uvek) reaguje na detetova emocionalna stanja (npr. plač, strah ali i smeh, itd) i ponaša se u … Continue reading 13. Obrasci afektivnog vezivanja: sigurno i nesigurno vezivanje

More Posts