Autentikon

Problem neautentiČnog života

Gde god da se okrenemo, vidimo da je svet, blago rečeno, u problemu. Pored očiglednih i tehničkih disfunkcionalnosti, vidimo i jednu specifičnu sliku – mnogi ljudi u današnje doba se ne osećaju dobro u svojoj koži. Nećemo reći “nesrećni“ jer je termin „sreća“ previše generalizovan, nedovoljno definisan, i toliko već kontaminiran sa svih strana, da je njegova upotreba kao termina na osnovu kojeg se gradi psihološka priča, u najmanju ruku, beskorisna. Stoga, pre ćemo izabrati da kažemo „ne oseća se dobro sama sa sobom“, a takođe ni sa svetom oko sebe.

Međutim, neće vam svi ljudi ovo reći, a i dosta onih koji vam to kažu na svoj jedinstven način, kao da ne vide srž problema i zvuče ogorčeno, uplašeno, izgubljeno, ali i zbunjeno. Svoje stanje ne umeju adekvatno da objasne – upotrebljavaju već usvojenu terminologiju, te ili krivicu svaljuju na sebe, ili na nekog drugog, ili su samo pasivni, bespomoćni posmatrači svojeg crnila. Oni koji će vam reći da su zadovoljni, a ipak vi to ne vidite iz njihovog ponašanja ili to jednostavno ne zvuči realno, su u još većem problemu. Oba pristupa su, pogrešna, ali i razumljivo je da takva slika pojavila, s obzirom u kakvom se stanju psihološko-duhovnom većina nas nalazi. To stanje možemo nazvati „rascepljenost“, a ako ga dalje opisujemo, doći ćemo i opazićemo nešto što se zove „neautentičnost“, odnosno lažnost života. I to lažnost na dubinskom nivou.

Naš glavni problem nije to što nemamo novca, ili ga imamo previše. Nije to što nemamo, ili imamo ljude oko sebe (mada to jeste veoma bitno). Nije nam problem to što se menja vreme, što se menja politika, što se menja tehnologija. Nije nam problem to što nas ljudi ne slušaju, što se ne slažemo sa  Iako ovo stvarno jesu veliki problemi i imaju ogroman uticaj na čoveka, glavni problem danas je to što većina nas ne živi autentično, odnosno u skladu sa svojom suštinskim bićem. Usled raznoraznih faktora, naše postojanje je mahom definisano konfuzijom i konstantnim naporom da se održimo u životu, bez sagledavanja šire slike. Većina ljudi ne vidi smisao života i ne vidi svrhu svoje egzistencije, osim u nekim površnim stvarima, koje su zapravo odgovor na spoljašnje stimuluse. Ovo je igra „živim da bi živeo“, koja je cirkularna i ne vodi nikud osim u, nažalost, otuđivanje, apatiju, bes, nezadovoljstvo i depresiju.

Glavna postavka ovog izlaganja je to da ljudi imaju veliki problem sa smislom života – ili ga nemaju, ili ga pronalaze u privremenim, hedonističkim izrazima koji su kratkog daha. Smisao življenja je usko povezan sa svrhom življenja, odnosno pronalaženja značaja i razloga toga što smo baš mi trenutno na ovoj planeti.

Međutim, da li je to tako jednostavna stvar – pronaći smisao života? Nije. I ne samo to, nego često imamo situaciju da ljudi žele da pronađu svrhu, ali da ne uspevaju, ili je jednostavno ne vide uprkos naporima. Zapravo, ispostavlja se da je vrlo teško čak i pokrenuti sebe ka nekom cilju i potražiti smisao. Do toga dolazi iz više razloga, a moje izlaganje se oslanja na to da je specifično stanje čoveka povezano sa njegovim dubokim, uglavnom nesvesnim, unutrašnjim psihičkim kretanjima i konfliktima.

Kako bi izlaganje bilo koliko-toliko kompaktno i razumljivo, celu priču sam nazvao “Toksična psihologija, unutrašnja podeljenost i unutrašnji kritičar”. Iza toga stoji teorija „preterano razvijenog unutrašnjeg kritičara“ odnosno korišćenje „toksične psihologije“ koja je kako uzrok, tako i posledica specifičnog rascepa određenih psihičkih struktura – što dalje rezultuje u kreiranju raznolikog spektra psiholoških problema i, manifestno, življenju neautentičnog života. Ovi nesvesni mehanizmi, formirani u nama tokom našeg odrastanja, ključni su u shvatanju problematike i odgovora na pitanje zašto ljudi ne nalaze smisao življenja i ne uspevaju da uspešno pronađu svoju svrhu na ovoj planeti. Pronalaskom svrhe života započinje se putovanje ličnosti ka autentičnom, istinitom i ispunjavajućem životu.

ulaz: TEKSTOVI